Razgovarala: Elma Hodžić

Jelena Jureša, vizualna umjetnica, pripada onoj vrsti autora koji svojim djelovanjem, dosljedno i hrabro, ispisuju nove mogućnosti vizualnog jezika – onog koji ne izbjegava složenost, već je prepoznaje kao jedini etički okvir za bavljenje pitanjima nasilja, sjećanja i odgovornosti. Rođena je u Novom Sadu, a danas djeluje u Gentu, gdje razvija interdisciplinarnu praksu na razmeđi vizualne umjetnosti, filmskog eseja i kritičkog istraživanja. Njeni radovi propituju načine reprezentacije kolektivnog nasilja, politike sjećanja i tišine, otvarajući prostor za etički angažirano promišljanje slike, pogleda i saučesništva. Film Afazija (2019), započet u okviru njenog doktorskog istraživanja na Univerzitetu u Gentu i KASK & Conservatorium, nedavno je predstavljen u Historijskom muzeju Bosne i Hercegovine – instituciji koja, kroz savremene muzeološke i umjetničke prakse, nastoji iznaći odgovorne načine artikulacije ratne traume i njene postdejtonske tišine.

U razgovoru koji slijedi, Jelena Jureša nas vodi kroz procese, dileme i odluke koje stoje iza njenog rada Afazija – filmskog eseja koji otvara duboko složenu mrežu odnosa između slike i moći, politike i etike, prošlosti i sadašnjosti. Kroz pažljivo konstruiran govor i promišljeno izostavljanje – posebno kada se radi o reprezentaciji traumatskih prizora – autorica ne samo da razotkriva mehanizme kolektivnog zaborava, već upućuje na njihovu svakodnevnu prisutnost u načinu na koji posmatramo svijet. Ovo nije samo razgovor o jednom filmu. Ovo je razgovor o odgovornosti umjetnosti, o iskustvu života u postjugoslavenskom kontekstu, o rodnim politikama pamćenja i o šutnji kao izboru – i kao nekom novom simptomu.

Obično volim započeti razgovor tako što sagovornicima dam prostor da sami istaknu ono što im je važno u načinu na koji se predstavljaju. Dakle, kako bi se ti predstavila čitateljima Urban magazina?

To je uvek pomalo nezahvalno pitanje… Učim, zapravo, da se ne poistovećujem previše sa onim čime se bavim. Ali da, bavim se umetnošću i izražavam najčešće u mediju pokretne slike. Na engleskom postoji ta reč filmmaker, koja mi je bliska jer obuhvata ceo spektar delovanja – od autorstva, ideje, preko forme, do procesa produkcije, ali suštinski delujem u polju vizuelne umetnosti.

Pitanja koja me zaokupljaju su stvari koje me istovremeno privlače i opterećuju. Kroz umetnički rad pokušavam da razumem određene fenomene u društvu – ne da dajem odgovore, nego da otvorim prostor za refleksiju.

A koja su to pitanja? Najčešće su to odnosi pojedinca i društva – posebno kada je reč o kolektivnom zločinu i tišini koja ga najčešće prati. Ta tema me opseda – ne nužno kroz istorijske događaje, već kao živo prisustvo u načinu na koji danas živimo, krećemo se, govorimo ili ćutimo. Rad Afazija, koji je trenutno izložen u Istorijskom muzeju BiH – upravo se time bavi.

Prizvale smo u ovaj razgovor i Afaziju (2019). Kako se rodila ideja za film? Da li je tema odabrala tebe ili si ti odabrala nju? Kako je tekao istraživački proces?

Rad na Afaziji predstavlja prelomnu tačku u mom radu. Istaživanje za taj filmski rad me je osnažilo da promišljam i uspostavim dramaturgiju pokretne slike po sopstvenim pravilima. Da preuzmem rizik – ne samo u preispitivanju kako govoriti o zločinu, već da ga sagledam iz ugla koji nije uobičajen i podrazumevajuć. Zanimalo me je kako se zločin i saučesništvo reprezentuju, kakav pogled uspostavljamo prema traumi – koliko je taj pogled sam po sebi oblik moći i kako tu moć i prihvatiti i istovremeno konstantno ispitivati.

Krenula sam da radim na Afaziji pre nego što sam se preselila u Belgiju, ali zapravo sam tek sa preseljenjem dobila pristup ljudima i materijalima koji su mi otvorili neophodne mogućnosti. Istraživanje zahteva vreme, a stipendija za doktorat koju sam dobila omogućila mi je da se bavim temama koje film pokreće na sveobuhvatan način. Imala sam priliku da kreativno povežem različite teme i istorijske tokove, one koji na prvom mestu kreću od pitanja saučesništva. Ono što me je prvenstveno zanimalo je kako se naša društvena stvarnost gotovo neprimetno menja tokom normalizacije zločina – u kom trenutku postaje normalno da komšija bude odveden, da više nije komšija, a da mi ćutimo i nastavimo svoje živote. Sada to možda pojednostavljujem, ali to jeste suština mog interesovanja za bavljenje zločinom. Shvatanje da se to svakom od nas može desiti, kada se steknu određeni uslovi, da se možemo naći u poziciji i saučesnika i žrtve, i često u isto vreme.

Život u Srbiji naučio me je kako se društvo senzibiliše na zločin, te kako se mit o žrtvi može pretvoriti u propagandu za stvaranje i označavanje „drugog“ kao uzroka naših problema. Taj mit o žrtvi nije karakterističan samo za Srbiju. U Afaziji se dotičem politika sećanja i zaborava u kontekstu belgijskog kolonijalizma, kao i austrijske pedesetogodišnje šutnje o kolaboraciji sa fašistima u Drugom svetskom ratu, ali i rasnim eksperimentima austrijskih antropologa na ratnim zarobljenicima tokom i nakon trajanja monarhije. Istovremeno, Afazija iscrtava i liniju imperijalnog pogleda kroz razvoj medija, od nastanka muzeja, preko razvoja fotografije i filma.

Da se vratimo korak unazad – imaš li priču o tome kako je umjetnost postala tvoj medij komunikacije? Pitam to jer mi je važno da pokušamo da demistifikujemo poziciju umjetnika u našim društvima, gdje se često umjetnik posmatra kao onaj koji komunicira o lijepom.

Zapravo – nemam. I možda baš zato što sam oduvek bila vođena pitanjima, kao dete koje stalno nešto crta, čita, posmatra, analizira… pa onda to s vremenom dobije neki svoj tok. Bilo mi je važno da pronađem sopstveni način izražavanja, ali mi je trebalo vremena da nađem način kako. I još više vremena da to sebi priznam – da je u redu ići mimo onog što se očekuje ili što se podrazumeva.

Mislim da sam u svet pokretne slike zapravo ušla nekako kasno. U nekom trenutku mi se otvorilo razumevanje da se kompleksnost sveta u kojem živimo – sve to što nas oblikuje, pritiska, pomera – može aktivno prevoditi u umetnički jezik. Ali taj proces nije bio linearan. Moraš da povežeš unutrašnje odnose, da slušaš sebe, ali i da imaš reference – da vidiš da je to moguće.

Kada me pitaš o očekivanju da umjetnik komunicira isključivo o lepom, ne mogu da ne suprotstavim toj ideji značaj vrsnih bosanskohercegovačkih umjetnika, posebno onih formiranih na iskustvu rata. Umetnost je često jedini prostor u kojem se najteža iskustva mogu precizno artikulisati.

Slažem se da u Bosni i Hercegovini ima mnogo odličnih umjetnika, koji često djeluju i u inostranstvu, tražeći drugačiji okvir za svoje stvaralaštvo. U tom kontekstu, kako su jugoslavenski identitet i međunarodno djelovanje uticali na tebe?

Mislim da su me ti uticaji suštinski oblikovali. Tek sada mogu to jasno da kažem, iako sam možda to ranije osećala samo intuitivno. Jugoslovenski kontekst bio je moja polazna tačka – rasla sam na idejama, ili kako bi neki rekli ideologijama, bratstva i jedinstva. To je bio vazduh koji sam disala, pogotovo odrastajući u Vojvodini.

S ratom i svim što se potom desilo, pitanja saučesništva i ćutanja o zločinima, tražili su svoj put i artikulaciju. Ali isto tako, razumevanje šta je Jugoslavija predstavljala, koliko je jugoslovenski antifašizam bio jedinstven, zagledanje u taj odjednom zabranjen narativ nakon ratova devedesetih. I s druge strane razumevanje da su u okviru jugoslovenskog društvenog dogovora postojali oni drugi koji nisu bili uključeni u srpsko-hrvatsko-bosansko bratstvo.

S druge strane, pitanje roda u bavljenju i artikulaciji zločina smatram ključnim. Ta dinamika je centralna i u Afaziji, ali i u mojim poslednjim radovima. Čini mi se da taj glas žene sa puškom, taj otpor i nepristajanje, dugujem Jugoslaviji i tekovinama AFŽa.

Afazija uspijeva da otvori mrežu međusobno povezanih polja – ne samo tematski, već i etički, politički, epistemološki. Ona nas provocira da počnemo da dekodiramo sistem u kojem živimo. Koliko ti je važno da umjetnost to može – da progovori u trenutku u kojem živimo?

Mnogo. Ali bih se prvo nadovezala na to da je obrazovanje i razumevanje o sistemima u kojima živimo ključno. Istraživanje nas uči da postoje konkretne faze kroz koje se jedno društvo uvodi u zločin. I to nije neka apstraktna teorija – to su mehanizmi koji se ponavljaju, a ponavljaju se zato što funkcionišu. Stoga mi je bilo važno da sagledam kako politike sećanja i zaboravljanja funkcionišu i u kontekstima van Srbije. Naravno da postoje „pravila“, i naravno da se ti obrasci prepisuju kako bi se društvo senzibilisalo za zločin. Zato verujem da je znanje ključno – kao jedna vrsta prevencije, da je važno razumeti šta nam se dešava i uočiti korake koji nas pripremaju za rat i u momentima kada on deluje nezamisliv ili da se dešava daleko i isključivo nekom drugom.

Kada je reč o savremenim ratovima, pitanje dekolonizacije u svetu savremene zapadne umetnosti se sve češće postavlja, ali ne uvek u cilju bavljenja savremenim imperijalizmom i imperijalnim pogledom. Nije jednostavno razmišljati o imperijalizmu danas unutar sveta umetnosti, sveta koji je neodvojiv od sistema kapitalizma, i kao takav profitira na društvenoj nejednakosti.

Afaziju nije jednostavno gledati – ona je bolna, ali pažljivo konstruisana. Ipak, u filmu ne prikazuješ onu poznatu, izuzetno uznemirujuću fotografiju Rona Haviva iz Bijeljine, iako se na nju referira veći dio rada. Koliko ti je bilo važno da o nasilju govoriš na način koji je etičan?

Rad na Afaziji tražio je konstantno preispitivanje kako od pozicije iz koje se govori tako i o tome u šta posmatrač gleda. Posebno kada je reč o fotografiji na kojoj je zabeleženo nasilje i na kojoj se jasno vide žrtve, a na koju referiram i kroz druge delove filma. Da li prikazati tu fotografiju koja je postala emblematična za početak rata u Bosni i Hercegovini, fotografiju o kojoj je napisan veliki broj akademskih tekstova, najviše zbog svoje uznemirujuće privlačne estetike i vojnika koji gotovo da “pleše” dok udara mrtvo telo. Kako govoriti o nečemu bez da se ponovi nasilje kroz čin prikazivanja? Kako govoriti o zločinu a da se ne postane deo njegove reprodukcije? Jedna od odluka bila je da kao paradigmu neprikazane fotografije pokažem scenu nasilja u prvom delu filma, kratak insert iz belgijskog propagandnog filma s početka prošlog veka, u kojoj beli lovac sekirom ubija krokodila. Taj nepotreban čin nasilja desio se samo zbog prisustva filmske kamere, a kako bi se iskomunicirala dominacija belog čoveka.

S druge strane, tu fotografiju koristila sam kao okvir kako bih progovorila o saučesništvu i postavilo pitanje o Monstrumima i nama, dobrovoljcima u ratu koji čine zločine preko granice, a kod kuće nam pištaju muziku pod svetlima reflektora. Preko nje je moguće govoriti o činjenici da je ona poslužila kao dokazni materijal u Haškom tribunalu, ali i da su vojnici zabeleženi na fotografiji bili na platnom spisku srpske tajne službe.

Tokom saradnje sa istraživačkom novinarkom Barbarom Matejčić, na njenom monologu unutar filma, važno nam je bilo da precizno odredimo poziciju iz koje govorimo. Da to ne bude pozicija propovedanja, ni moralne nadmoći, već svedočanstva. Možda se tu vraćamo i na tvoje pitanje s početka razgovora – gde je umetnik, koja je njegova pozicija? Ako su samorefleksija i sumnja u temelju umetničkog rada, onda je to umetnost sa kojom ja kao posmatrač mogu da komuniciram.

U Afaziji se prolazi kroz iskustvo gledanja gotovo telesno – postoji jedan nivo vibracije koji nisam želela da verbalizujem, već da ga prenesem. Želela sam da Afazija vibrira onim što je neizrecivo, i da ta vibracija ostane u telu i nakon što se film završi.

Projekcija Afazije u Sarajevu nosi posebnu težinu, i prostorno i simbolički. Po čemu ti je ta projekcija bila specifična?

Afazija uključuje prostor Bosne i sam početak rata, tako da nije svejedno doneti ovaj film u Sarajevo. Drago mi je da se prikazivanje desilo upravo u Muzeju… Za mene je boravak u Sarajevu uvek važan. Zbog razgovora, zbog gledanja ljudima u oči, zbog prepoznavanja – ne samo trauma, već i razmene o onome što je bilo. I o tome što i dalje traje. I tamo, i ovde.

Šta ti otvara nove teme? Odakle dolaze sljedeća pitanja? Kako izgleda rad sa studentima – koliko je on važan?

Za mene su to uvek susreti s ljudima. Ne samo sama projekcija ili izložba, već razgovori koji se dese posle. Rad sa studentima doživljavam kao privilegiju, iako i taj posao uključuje stalno preispitivanje. To je posao gde zaista vidim da mogu da utičem, prenesem različite vrste znanja, odškrinem neka vrata. Imam slobodu da sa studentima radim na onome što smatram važnim. Iako bismo mi umetnici možda najradije voleli da se bavimo isključivo umetnošću, prostor u kojem vidim da se nešto zaista menja jeste upravo taj kontakt sa mlađim ljudima.

Na čemu trenutno radiš? Možemo li na kraju razgovora najaviti nešto novo?

Možda možemo najaviti samostalnu izložbu pod nazivom “Koreografije nasilja” koja će biti otvorena u novembru u Muzeju suvremene i moderne umetnosti u Rijeci, u kustoskoj koncepciji Branke Benčić. Branka se odlučila i podržala me u tome da prikažemo samo tri rada – i to tri poslednja filmska rada, koji već čine jednu svesno oblikovanu celinu. Ti filmski tokovi traže vreme, i zbog gustine tema koje dotiču traže prostor koji im ova izložba pruža. Paralelno radim na novim izložbama i adaptacijama postojećih radova za drugačije prostore. U jednom mikrokosmosu nastavljam i saradnju sa novinarkom Barbarom Matejčić povodom jednog od njenih poslednjih tekstova koji se opet dotiče fotografije s početka rata u Bosni. Ta naša, sad već dugogodišnja, razmena je specifična – dve žene koje se uporno sastaju da razgovaraju o zločinima.