Teodora Marković: Od prvog januara ništa neće krenuti nabolje

Piše: Teodora Marković

Antić je u jednoj pesmi napisao da dani imaju opori okus piva i dosade. Kako sam prestala da pijem, dosada je dominantna u mojoj svakodnevici. Ona je tragičnija onda kada ne podrazumeva dokonost, već mehanizovane radnje iz kojih se ne izvlači mnogo smisla. Hodam velikim marketom u potrazi za novogodišnjom dekoracijom. Većinu novca potrošila sam na vozne karte i skupe restorane, tako da se moja potrošačka korpa sastoji od nekoliko kutija zvezda i pahulja, jednog svećnjaka i jedne jelke čija veličina može da se poistoveti sa dečijom igračkom. Tešim se da moj premaleni stan ne bi podneo obimne novogodišnje nadražaje. Radnica me značajno pogleda i upita – je li to sve? Potvrdno klimnem glavom, pa se ipak vratim po žvake. Kažem joj da planiram da se ljubim, na šta ona samo posramljeno skloni pogled.

Zadovoljno nosim malenu kesu, uveravajući sebe da je u njoj sazdana čitava moja sreća. Kapitalizam toliko uništava čoveka da te tera da se raduješ stvarima koje bi trebalo da su ti dostupne i normalne. Ali sad ne razmišljam o tome… Magla je već dovoljno gusta da se jedva naziru putevi ka soliteru u kom stanujem. Zaboravljam da je nekoliko ulica od mog stana čovek sa kojim sam neko vreme delila život. Kada sam se preselila, bilo mi je lakše da uverim sebe da je i on uradio isto. Započeo novi život, promenio ulicu i navike… Ali i u odvratnom smogu, mogu da prepoznam sivi kaput koji sam mrzela, jer mu je bio premalen na rukavima. Muškarci se retko odriču stvari koje vole, sem kada su u pitanju žene. Odmah prepoznam duge i tanke šake, zglobove koji ispadaju iz rukava, cigaretu koja prebrzo gori i na kraju, odsutan pogled u pravcu pešačkog prelaza. Ustuknem, instinktivno navučem kapuljaču i skrenem u drugu ulicu. Nekoliko trenutaka ne znam kuda idem. Prvi put zahvaljujem zagađenom vazduhu i nevidljivosti koju proizvodi. Disanje se smiruje kada shvatim da sam dovoljno odmakla od njega. Ostavljam kapuljaču na glavi radi sigurnosti. Nakon nekoliko trenutaka postavljam sebi pitanje – od koga se to krijem? Da li od njega ili od sebe same?

Izgledao je lepo i uredno, verujem da bih se zaljubila u njega ponovo. Nekadašnji parovi posle dugo vremena ne znaju da razgovaraju. Zato se ponovo upoznaju u svojim banalnostima i skrivaju istinu kako bi osvojili jedno drugo. Lagala bih da sam srećna, da živim u velikom stanu i da sam sa čovekom koji me poštuje i voli. Ne bih ga pitala šta on radi… Ne znam da li bi me slagao ili rekao istinu koju ne bih mogla da podnesem. Okrećem u ruci kutiju žvaka. Ne znam sa kime sam to namerila da se ljubim večeras. Možda da se vratim u onu ulicu i pitam ga da li bi se ljubio sa mnom, ako bih ga sutra ponovo ostavila? Možda da samo odem na neku žurku i uradim nešto glupo? Možda da ipak samo odem u stan i počnem da prosipam pahuljice i zvezde po čitavoj sobi…

Ipak produžim rutu do stana, te svratim u market i kupim bocu vina. Nakon toga konačno uđem u topao stan i s vrata ugledam krevet koji je danima nenamešten. Ne menjam posteljinu. Poslednji koji je tu spavao rekao je da na toj posteljini leže naša deca, ja sam ponovo citirala Antića govoreći da u slivniku pod tušem svi naši potomci pevuše. Treba odmah da prekinem odnose sa muškarcima koji ne čitaju. Bacam posteljinu na pranje, nameštam krevet i prosipam zvezde. Još jedna Nova godina u kojoj sam sama. Godina u kojoj potiskujem sve ono što jesam, a osvrćem se na ono što nisam uspela. Suvereno skoncentrisana na padove, smrti i loše odluke. Veoma zaboravna u onim trenucima u kojima bih trebala da se setim da sam nekome bila vredna. Da sam, na kraju dana, sama sebi dokazala da mogu. Da se ne bojim i da volim čitavim bićem ponovo.

/ Deda je preživeo dve teške operacije.
/ Jednoj bebi srce nije počelo da kuca.
/ Držala sam svoju knjigu u rukama.
/ Ostavio me je.
/ Počela sam da radim na fakultetu.
/ Potrošila sam platu u privatnim lekarskim klinikama.
/ Ponovo sam bila u Africi.
/ Izdao me je najbolji drug.
/ Preselila sam se u novi stan.
/ Nisam uspela da napišem novi dramski tekst.
/ Imam s kim da dočekam Novu godinu.
/ Biću srećna ako naredne godine ostvarim koliko i ove.
/ Neću biti srećna ako neki odnos ponovo postane beznačajan.

Ne znam kako da završim kolumnu. Obećala sam da neću više da pišem o sebi. Ali samo kroz ove tekstove uspevam da dozvolim sebi da budem ranjiva i ne tako spremna za prazničnu idilu kojom me svi obasipaju.

Želim da ovu kolumnu posvetim svim nesnađenim bićima, usamljenim i tužnim zbog odluka koje su svesno ili nesvesno doneli. Od prvog januara ništa neće krenuti nabolje. Ljudi samo moraju da veruju u nešto. Kao što veruju da jedan čovek, po imenu Bog, upravlja njihovim odlukama. I može magično da ih učini ispravnijim.

Ispravno je samo ono što vam donosi mir. I zato pustite sebe da dočekate praznike onako kako vi želite. Ljubite se sa nepoznatom osobom u klubu, čuvajte svog psa od novogodišnjeg vatrometa, idite na groblje, zagrlite onog koga volite i, na kraju, verujte da ste i vi sami sasvim dovoljni.

O autorici:

Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.