Piše: Teodora Marković
Dobar početak godine validiram kroz početak rada na novoj predstavi. Naravno, u Sarajevu. Majci preko telefona dodajem i da je ovde toplije nego u Beogradu, a kako sam smeštena na Bistriku, deluje mi i da je zrak nekako čistiji. Sve više mešam ekavicu sa ijekavicom. Ne smeta mi. Plašim se samo da će moj govor uskoro prestati da privlači pažnju muškaraca u Sarajevu. Žene vole kad su po nečemu posebne.
Dugo nisam delila život sa nekim. Ovog puta to je moj stalni saradnik, sa kojim, sem što delim život i posao, delim i nesnađenost i neadekvatan pristup kućnim obavezama. Dakle, pored sto kvadrata kuće koje delimo, oboje spavamo na kauču u dnevnoj sobi, valjda jer smo navikli da se konstantno stišćemo u beogradskim garsonjerama u kojima smo provodili studentske dane.
Kako sam prethodnih puta bila smeštena na Grbavici, ponovo učim toponime u Sarajevu. Burek kupujem na čaršiji, ne signalizirajući buregdžinicu tik pored naše kuće. Zlatno pravilo mog bića je da uvek idem težim putem. Noći u Sarajevu su hladne, te se led nemilosrdno stvara ispred vrata naše kuće. Pravdam se Luki da ne rukujem dobro sa kutlačom, a kamoli sa lopatom. Ipak, govorim mu da na posao moram dolaziti u čizmama na štiklu, a ne u patikama. Naravno, on blago prevrne očima i složi se da ćemo pozvati taksi. Svi u ekipi veruju da ću ubrzo odustati od štikli. Ovaj put su u pravu. Već na drugu probu, u pozorište, dolazim u patikama. Moje duge zvoncare prekrivaju ono što nosim na nogama. Trudim se da izgledam elegantno. To su zahtevale sve žene u mojoj kući.
Kada sam ovde, ne mislim na Beograd. S vremena na vreme pomislim na roditelje i bližu rodbinu i prijatelje, ali osećam da to nedostajanje mogu da podnesem. Shvatam da je moj osećaj pripadništva duboko povezan sa pozorištem. Dok traju probe, gubim osećaj da postoji išta izvan tog sveta. Ne znam koji je dan, koliko ima sati i šta sam jela. Glad signaliziram tek nakon što ruke počnu nekontrolisano da se tresu, sate pretpostavljam po tome da li je pao mrak, a dane proveravam na displeju telefona, kako bih izračunala kada je vreme da se vratim na svoje radno mesto u Beogradu. Nakon višesatnih proba, ostajem i da pogledam predstavu koja je na stalnom repertoaru pozorišta. Svoj rad nikada nisam nazivala radom. To jedino jeste i može biti poziv. Nešto u šta suvereno veruješ i nešto što u tvojoj sferi jedino ima smisla.
Mogla bih danima da pišem o onome što pozorište jeste za nas dramske umetnike. Neretko se ta ljubav prema performativnom i institucionalno utemeljenom vidi i u mojim dramskim tekstovima. Ne znam kako do te ljubavi dolazi, ali znam da je to jedina bezuslovna ljubav u koju verujem. Možda moji roditelji krive jedno drugo što su me u detinjstvu vodili svake nedelje na predstave. Možda se samo boje posledica koje pozorište ima na druge segmente mog života. A možda su potpuno prihvatili da će to uvek biti prva stvar u mom životu, prva naspram bilo kog partnera ili životnog događaja. Stvar zbog koje bih bila spremna da učinim najsuludije stvari.
Sećam se da mi je, shodno tome, profesor na prvoj godini studija rekao da moram da prestanem da se zaljubljujem u pozorište. Pokušavala sam da dolazim ljuta i prkosna, da posvetim pažnju tražeći greške – u predstavama, arhitekturi institucije, visini honorara… Ali ne mogu. Jednostavno ne mogu da se odljubim. Kažu da velike ljubavi najčešće dovedu do fatalnih ishoda. Šta znam… Meni smrt u pozorištu deluje kao jedina smislena smrt. Tu se jedino neću bojati, kada dođe vreme za nju.
Glumci me dočekuju spremno i s poverenjem. Nemam osećaj nelagode koji se obično javlja na prvim probama bilo kog procesa. Trudim se da i ja njima ulijem poverenje, pre nego što zavapim da ja iznova i iznova živim psihodramu. Da će oni sada odigrati neki događaj koji je mene, nekada u prošlosti, ranio i da ne znam hoću li moći da ostanem ozbiljna i pametna. Najradije bih se raspala i rekla – sastavljajte me, sve te delove mene… Kao što sam ja sastavila ovaj tekst.
Ipak, dok čitaju tekst i dele uloge međusobno, u njima prepoznajem baš istu tu ranjivost. Prepoznajem da je neko usamljen, da se neko trudi da voli, da se neko smehom brani od surovosti ili da jednostavno neko ne zna šta je ono što dolazi dalje. Prepoznamo se i čekamo. Šta čekamo? Ja to uvek nazivam silom. Sila mi se potvrđuje i te večeri u pozorištu, kada glumici, koja već dve i po godine ne doji, ipak poteče mleko usred predstave na sceni. Nije to prvi put da prisustvujem nečem takvom. Poznate su priče o tome kako glumci zaborave na sve svoje bolesti i tuge kada izađu na scenu, a odmah po završetku predstave padnu u bolničku postelju.
Nisam religiozna, ali zbog nekih situacija ljudima se predstavljam kao agnostik. To mi daje sigurnost da verujem da se sva ta mala čuda ipak ne dogode slučajno.
Teško sam se oprostila od Grbavice, većina mojih prijatelja živi tamo. Ipak, novi kraj čini se posebno mirnim, a i nemam koga poznatog da sretnem dok čupava i pospana idem da bacim smeće. Pronalazim načine da se podsetim šta sam to postala u ovom gradu. Pitam se kako neko mesto može da nas životno odredi, a da pritom nije bilo naše mesto od samog rođenja?
Neposredno pred dolazak pogledala sam film Ademira Kenovića „Savršeni krug“. Radnja filma se odvija baš u mom novom kraju. Spavam na toplom, okružena sveže okrečenim fasadama. Ipak, scene ratnog Sarajeva mi dolaze svako veče pred spavanje. Ne mogu se podeliti na jednu nacionalnost, kao dete iz mešovitog braka, ali taj jedan deo mene, koji nosi nasleđe onoga što se danas naziva Srbija, neprestano oseća krivicu i bol. Možda ratni zločinci moje zemlje nikad to nisu osetili, ali tvrdim da moja generacija, odgajana tik nakon rata, živi posledice transgeneracijske traume. Ne mogu a da se ne pitam: je li ovo prokletstvo koje Srbija trenutno nosi recidiv svega ranije učinjenog? I koliko je još potrebno da patimo?
U Sarajevskom ratnom teatru, gde trenutno radim, moj divni glumac Sejo govori o istoriji zgrade kroz istoriju muzičkih koncerata. Na momente želim da ga prekinem i kažem – Sejo, reci slobodno da je ovo pozorište nastalo tokom opsade i da je magija pozorišta bila i tad prisutna. Reci da je neko, uprkos tolikoj smrti, baš na tom mestu odigrao preko 200 predstava u četiri godine opsade. I da evo sada, trideset godina kasnije, stvaramo neku novu magiju. I verujemo da rane jedino kroz umetnost mogu zaista biti zalečene.
