Razgovarala: Iman della Luna Glušac
Foto: Marko Tošković / Moshi Creative

Aleksandra Radović više od dvije decenije gradi karijeru u kojoj je pažljiv izbor pjesama jednako važan kao i način na koji ih izvodi. Njena vokalna prepoznatljivost oslanja se na ozbiljno muzičko obrazovanje, iskustvo studijskog rada i posvećenost tekstu, melodiji i emociji. Uz koncertnu karijeru, važan dio njenog rada čini i pedagogija, kroz koju znanje i iskustvo prenosi novim generacijama pjevača.

Pripada generaciji muzičara koja je stvarala prije nego što su algoritmi počeli određivati šta slušamo, a broj pregleda postao mjerilo uspjeha. Danas, uz izgrađen umjetnički identitet i publiku koja je prati godinama, otvara se i pitanje koliko je teško izaći iz vlastitog prepoznatljivog zvuka. Šta iskustvo donosi interpretaciji, a šta traži od umjetnice koja želi nastaviti istraživati?

Uoči oktobarskih koncerata u Bosni i Hercegovini, uključujući nastup u Bosanskom kulturnom centru u Sarajevu 17. oktobra 2026. godine u 20 sati, s Aleksandrom Radović za Urban magazin razgovaramo o muzičkom obrazovanju, odnosu prema vlastitom glasu, ženskoj zrelosti i prostoru za promjenu unutar već izgrađene karijere.

Prije nego što je publika upoznala vaš glas, godinama ste radili kao studijska muzičarka i prateći vokal. Kako je iskustvo stvaranja muzike izvan reflektora oblikovalo vaš odnos prema umjetnosti? Šta se o muzici može naučiti kada niste u njenom središtu?

Mislim da je važno da razumete da muzika nije samo ono što publika vidi na sceni. Iza jedne pesme stoji mnogo rada i mnogo ljudi, od autora i aranžera do muzičara i pevača. Kada ste deo tog procesa, učite da slušate druge, da sarađujete i da razumete šta je pesmi potrebno. Nije uvek poenta da vi budete u prvom planu, nego da ono što zajedno radite bude dobro. To je dragoceno iskustvo, bez obzira na to kojim putem kasnije krenete.

Vaše pjesme često imaju snažnu melodijsku i emotivnu strukturu. Kada birate kompoziciju, šta vas prvo privuče: muzika, tekst ili mogućnost da kroz vlastitu interpretaciju otkrijete nešto što autor možda nije ni zamislio?

Važno mi je i jedno i drugo. Trudim se da tekstovi budu smisleni, pametni i kvalitetni, a muzika takođe. Ne bih to razdvajala, jer na kraju slušate pesmu kao celinu. Potrebno je da razumem ono što pevam i da mogu da prenesem tu emociju. Ne razmišljam o tome da li ću otkriti nešto što autor nije zamislio. Više mi je važno da to što pevam bude uverljivo i da dođe do ljudi.

Jednom ste govorili o osjećaju nepripadanja vremenu i trendovima koji vas okružuju. Može li upravo taj osjećaj biti prednost za umjetnika? Postoji li nešto u savremenoj muzičkoj kulturi čemu se svjesno ne želite prilagoditi?

Pa, ne znam da li bih to nazvala prednošću. Prosto znam šta volim, šta umem i čime želim da se bavim. Nisam preterano voljna da komentarišem trendove, više volim da se držim svog posla i da ga radim najbolje što mogu. Ne osećam potrebu da nešto menjam samo zato što je trenutno popularno. Dok postoje ljudi koji vole taj zvuk i koji mu se vraćaju, za mene to što radim ima smisla.

Danas se muzika često stvara s mišlju o prvih nekoliko sekundi koje trebaju zadržati pažnju slušalaca. Šta takav način razmišljanja čini kompoziciji? Gubimo li prostor za pjesme koje se ne otkrivaju odmah, nego zahtijevaju vrijeme i ponovno slušanje?

Ne stvaram muziku razmišljajući o tome šta će nekome zadržati pažnju u prvih nekoliko sekundi. Važno mi je da pesma bude dobra, da ima smislen tekst, kvalitetnu muziku i emociju. Ne bih govorila da više nema prostora za pesme kojima je potrebno vreme. Postoje ljudi koji žele da slušaju takvu muziku i taj broj nije zanemarljiv. A šta će ostati i čemu će se publika vraćati, to će vreme pokazati.

Pjesme poput „Kao so u moru“, „Čuvam te“ i „Beskrajno“ godinama žive izvan trenutka u kojem su nastale. Kada danas izvodite te kompozicije, osjećate li potrebu da ih interpretativno mijenjate ili nastojite sačuvati emociju s kojom su prvi put snimljene? Kome pjesma nakon toliko godina zapravo pripada: autoru, izvođaču ili publici koja je u nju utkala vlastite uspomene?

Ne bih rekla da te pesme danas doživljavam potpuno drugačije nego kada sam ih snimila. Nemam potrebu da po svaku cenu menjam nešto u njima. Važno mi je da emocija i dalje postoji i da je publika oseti.

A kome pripadaju, pa verovatno svakome na neki svoj način. Autor ih je napisao, ja sam ih otpevala, a ljudi su u njima prepoznali nešto svoje. Kada vam neko kaže da mu je pesma pomogla da prebrodi rastanak ili neki težak period, ona je već postala deo njegovog života. Mnogo sam srećna zbog toga, jer mi to potvrđuje da ovo što radim ima poentu.

Govorili ste o tome kako društvo posmatra žene koje stare. Zanima nas kako vi posmatrate zrelost iz umjetničke perspektive. Postaju li žene s iskustvom slobodnije u svom izrazu ili muzička industrija još uvijek više prostora ostavlja mladosti nego umjetničkoj dubini?

Ne bih govorila u ime svih žena, niti mislim da iskustvo kod svake osobe donosi iste stvari. Verujem da s vremenom jasnije znate šta želite i iza čega možete da stanete. Meni je važno da znam svoj posao, da ga radim najbolje što umem i da kažem svoje mišljenje kada smatram da je važno da ga kažem.

Nekome će se to dopasti, nekome neće, ali ne možete stalno da se prilagođavate tuđim očekivanjima. A kada govorimo o muzici, volela bih da se više sluša ono što neko ima da pruži, bez obzira na godine.

Kao muzička pedagoginja imate priliku pratiti razvoj mladih glasova. Može li se izgraditi vrhunski izvođač bez razvijenog kulturnog i umjetničkog obrazovanja? Koliko su književnost, film, pozorište i druge umjetnosti važne za oblikovanje jednog muzičara?

Mislim da je obrazovanje veoma važno i zato mu i kroz svoju školu pevanja posvećujem mnogo pažnje. Talenat jeste polazna tačka, ali glas mora da se školuje, da se razvija i da se na njemu stalno radi. Važno je da upoznate svoj glas, da naučite kako da ga pravilno koristite i čuvate. To je jedna od osnovnih stvari ako želite ozbiljno da se bavite pevanjem. Nije to nešto što jednom savladate i više o tome ne razmišljate. Učenje i rad traju dokle god se bavite ovim poslom.

Važno je i da obrazovanje ne ostane samo u okvirima muzike. Književnost, film, pozorište i druge umetnosti šire vaše razumevanje ljudi i emocija, a sve se to odražava i na interpretaciju. Da biste nešto uverljivo otpevali, morate da razumete o čemu pevate. Zato mislim da je za mladog izvođača dragoceno da bude radoznao, da sluša, čita, uči i stalno radi na sebi.

Publika vas prvenstveno poznaje kroz emotivne balade, ali umjetnik se ne mora nužno poistovjećivati sa žanrom po kojem je postao prepoznatljiv. Postoji li muzički izraz, saradnja ili eksperiment koji vas privlači, a koji bi možda iznenadio vašu publiku?

Od muzike volim soft džez, Dianu Krall, Norah Jones, Corinne Bailey Rae, Sade, Stinga… Ali to što nešto volim da slušam ne znači da sada najavljujem takav album ili saradnju.

Ono o čemu sam razmišljala jeste da se u nekom delu karijere posvetim i sociološkim temama. To bi mi bilo zanimljivo kao drugačiji prostor za pesmu. Ne bih pravila promenu samo da bih iznenadila publiku. Važno mi je da ono što radim ima smisla i da u tome mogu da budem svoja.

Nakon više od dvije decenije karijere, postoji li umjetnički stav koji ste potpuno promijenili? Nešto u šta ste nekada čvrsto vjerovali kada je riječ o muzici, uspjehu ili interpretaciji, a što danas posmatrate iz sasvim druge perspektive?

Ne znam da li bih mogla da izdvojim neki stav koji sam potpuno promenila. Ali postojao je period kada sam bila prilično rešena da prestanem da se bavim ovim poslom. Između albuma „Domino“ i „Carstvo“ prošlo je sedam godina i tada sam razmišljala o odustajanju.

Na nagovor fanova, kolega i autora s kojima dugo sarađujem, ipak smo snimili „Carstvo“. Taj album je izazvao zaista snažne emocije i bio je važna prekretnica za mene. Podsetio me je na to koliko ljudima muzika znači i koliko smisla ima nastaviti dok postoji ta veza s publikom.

Uskoro nastupate u Sarajevu i drugim gradovima Bosne i Hercegovine. Šta vas danas najviše zanima u susretu s publikom? Može li koncert, osim što pruža emociju i prepoznatljive pjesme, postati prostor u kojem i izvođač i publika otkrivaju nešto novo?

Meni je najvažniji taj susret s ljudima koji vole moje pesme, uživaju u njima i u njima se prepoznaju. Trudim se da napravim balans, da publika čuje pesme koje zna i očekuje, ali i poneku koju već dugo traži da vratim na repertoar.

Posebno mi je lepo kada publika preuzme tu horsku ulogu, a u Bosni i Hercegovini je to uvek interesantno jer su ljudi veoma muzikalni. I pesma koju ste mnogo puta otpevali u takvom trenutku može drugačije da se doživi. Na kraju, najviše bih volela da ljudi odu kući s osećajem radosti i utehe. I da požele ponovo da se vrate.