Teodora Marković, dramaturginja i dramska autorica: Ono što je duboko lično već u sebi nosi potencijal univerzalnog

U savremenom regionalnom teatru, gdje se granice između ličnog iskustva i društvene stvarnosti sve češće brišu, dramaturginja i dramska autorica Teodora Marković pripada generaciji umjetnica koje pozorište razumiju kao prostor promišljanja, otpora i dijaloga. Njeni tekstovi nastaju iz intime, ali se razvijaju u slojevite političke i društvene komentare. Kroz spoj teorijskog istraživanja i snažnog autorskog izraza, Marković gradi dramaturgiju koja ne traži sigurnost u estetskim okvirima, već otvara prostor nelagode, pitanja i preispitivanja.

U razgovoru za Urban magazin govori o procesu u kojem lično postaje univerzalno, o feminističkoj perspektivi u umjetnosti danas, odgovornosti pozorišta u vremenu društvenih kriza, ali i o gradovima i susretima koji oblikuju umjetnički put. Ovaj intervju donosi uvid u stvaralačku poetiku autorice koja vjeruje da pozorište postoji upravo u trenutku kada publika u tuđoj priči prepozna vlastito iskustvo.

Vaš dramski rad često polazi od ličnog iskustva, ali se razvija u širi društveni i politički komentar. U kojem trenutku lično postaje univerzalno u procesu pisanja?

Mislim da dramsko pisanje gotovo uvek mora da krene iz ličnog. Ne nužno iz autobiografskog događaja, već iz nečega što nas duboko dotiče – što nas tišti, zasmejava, provocira ili uznemirava u sopstvenoj okolini. Polazi se od onoga što nam je važno, jer ako nama nije važno, teško da će biti i nekome drugom. Čak i kada je tekst naručen, kada postoje repertoarski okviri ili zadati kriterijumi, suštinsko pitanje ostaje isto: zašto se baš ta tema oblikuje u tom trenutku? Zašto je meni sada značajna? Ukoliko ne pronađem lični razlog da se njome bavim, tekst može biti zanatski korektan, ali će mu nedostajati unutrašnja nužnost. Lično postaje univerzalno onog trenutka kada se iskustvo pročisti od suvišne privatnosti i kada dobije jasnu dramsku celinu. Tada počinje rad na finesama – na strukturi, ritmu, odnosima među likovima – i tada se pojedinačno iskustvo otvara ka drugima. Univerzalnost ne nastaje odmah; ona je rezultat oblikovanja. Ipak, lično i univerzalno ne doživljavam kao dve isključive kategorije. Naprotiv, one su najčešće u simbiozi. Ono što je duboko lično već u sebi nosi potencijal univerzalnog, a univerzalno bez ličnog lako postaje apstraktno i udaljeno. Zato verujem da bi te dve dimenzije trebalo da nastave da postoje zajedno – i kroz tekst i kroz predstavu. Pozorište je, na kraju, kolektivni čin. Ono postoji zbog publike. Trenutak u kome gledalac prepozna sebe u tuđoj priči, ili shvati da je tuđe iskustvo blisko njegovom, jeste trenutak kada lično zaista postaje opšte. I upravo u toj razmeni između intime i zajedničkog iskustva vidim suštinu pozorišta.

Koliko dramaturginja u Vama utiče na autoricu, a koliko autorica na dramaturginju? Da li ta dva pristupa ikada dolaze u sukob?

Ne doživljavam da dramaturškinja u meni i autorka u meni dolaze u sukob. Naprotiv, čini mi se da su u stalnom dijalogu. Kao što lično i univerzalno nisu suprotstavljene kategorije, već se međusobno prožimaju, tako ni moj dramaturški rad ne stoji nasuprot autorskom.

Naravno, često osećam potrebu i želju da pišem više sopstvenih tekstova, da imam potpunu autorsku slobodu. Dešava se da u određenim periodima radim intenzivnije kao dramaturškinja, posebno na tuđim tekstovima i u okviru akademskog rada, pa tada ta autorska energija mora da pronađe drugačiji put. Ipak, i u tim procesima nastojim da zadržim autorsko prisustvo.

Posao dramaturga za mene nije tehnička ili korektivna funkcija, već kreativna i inovativna pozicija. Trudim se da doprinesem tekstu u novim teatarskim okvirima, da otvaram dodatne slojeve značenja i da svaki projekat nosi određeni autorski pečat. Od trenutka kada sam profesionalno počela da se bavim ovim poslom, svesno radim na tome da budem prepoznatljiva — po stavu, po senzibilitetu, po ideološkim i estetskim uporištima koja provlačim kroz sve što radim.

Zato između dramaturškinje i autorke ne vidim podelu, već kontinuitet. To su dva izraza istog stvaralačkog impulsa, koji se u različitim projektima manifestuje na različite načine, ali uvek sa istom unutrašnjom odgovornošću i potrebom za ličnim integritetom.

U Vašim tekstovima tijelo nije samo likovni ili narativni element, nego prostor društvenih upisivanja i konflikta. Kada ste prvi put osvijestili tijelo kao političku kategoriju u umjetnosti?

Mislim da je moj pojam telesnosti, posebno iskustva napada i pritisaka koje žensko telo trpi tokom čitavog života, postao svesno artikulisan negde u mojim ranim dvadesetim godinama, paralelno sa razvojem mog feminizma. I ranije sam intuitivno osećala da postoje obrasci koji nisu dobri za ženu, ali mi se čini da sam tek na fakultetu dobila prostor i slobodu da o njima otvoreno govorim, da ih prepoznajem u društvu, u umetnosti, u jeziku kojim se služimo.

Tada sam počela intenzivnije da razmišljam o tome šta se sve upisuje u telo — koji moralni okviri, koji kodovi ponašanja, kakva tuđa očekivanja i projekcije. Ideja da naše telo nije samo naše, već stalno podložno tumačenju, proceni i normiranju, za mene je bila porazna. Posebno sam postala svesna onoga što se u teoriji naziva „male gaze“ — te dominantno muške perspektive koja oblikuje ideale ženske lepote, proporcija, poželjnosti, pa čak i prihvatljivog ponašanja.

Posmatrala sam žene koje pristaju na te zadate ideale, koje pokušavaju da im se prilagode, često ne prepoznajući koliko je taj sistem duboko uslovljen i restriktivan. Istovremeno, divim se ženama koje te mehanizme osvešćuju i koje svesno biraju da im se suprotstave — iako je taj izbor često teži, jer znači suprotstaviti se nečemu što je vekovima normirano.

Zato je za mene telo nužno politička kategorija u umetnosti. Kroz telo govorim o sistemskim nepravdama, o kontroli, o ograničenjima i o manjku slobode, naročito u formativnim godinama jedne žene. Zato telo na sceni nije samo likovni ili narativni element — ono je mesto sukoba, mesto društvenog upisivanja, ali i potencijalnog otpora.

Koliko današnje regionalno pozorište ima hrabrosti da otvara neugodne društvene teme, a koliko još uvijek ostaje unutar sigurnih estetskih okvira?

Nisam sigurna da umem precizno da definišem šta je hrabrost u pozorištu. Ne bih sebe nazvala hrabrom, ali svakako bih rekla da sam uporna i odana temama koje smatram važnim. Od njih ne odustajem, čak i kada estetika onoga što radim nekome deluje brutalno ili nepodnošljivo.

Iskreno, čini mi se da je stvarnost koja nas okružuje, kao i slike koje svakodnevno dobijamo kroz medije, daleko brutalnija od bilo čega što se može postaviti na scenu. U tom smislu, deluje mi neumesno govoriti o „prevelikoj brutalnosti“ u pozorištu u trenutku kada uživo pratimo ratove, stradanja i sistemsko nasilje, poput onoga što se dešava u Gazi. Ako već živimo u vremenu koje je surovo, onda pozorište ne sme da se pravi da to ne vidi.

Verujem da je pozorište prostor za otvaranje neugodnih društvenih tema. Ne mislim da publika nužno treba da dolazi samo da bi se zabavila. Element zabave je dobrodošao, ali mi je mnogo važnije da predstava pokrene proces — da podstakne introspekciju, nelagodu, preispitivanje. Ne verujem u razmaženu publiku, niti u publiku koja odbija da prođe kroz sopstveni unutrašnji rad tokom i nakon gledanja predstave.

Što se tiče estetskih okvira, smatram da su oni važni i potrebni. Promišljena estetika oplemenjuje scenski doživljaj i čini ga jasnijim. Ali za mene ona nikada nije primarna. Minimalizam u pozorištu često otvara mnogo snažniji prostor za značenje nego pompezna, barokna scenografija. Inovacija ne mora da bude spektakularna — ona može biti i u redukciji, u preciznosti, u hrabrosti da se ostavi praznina.

Zato verujem da regionalno pozorište i dalje ima potencijal da bude prostor slobode. Postoje, srećom, mali bastioni u kojima se može misliti i govoriti bez kalkulacije sa očekivanjima publike ili tržišta. Jedan od tih prostora za mene je Sarajevski ratni teatar, i zbog toga se iskreno radujem novoj predstavi koju tamo radim. Takva mesta potvrđuju da pozorište još uvek može biti prostor promišljanja, a ne samo potvrđivanja postojećeg.

Radite između različitih gradova i kulturnih sredina. Da li promjena prostora mijenja i način na koji pišete ili posmatrate publiku?

Ne mislim da promena grada ili kulturne sredine suštinski menja način na koji pišem. Upravo ta univerzalnost o kojoj smo govorili na početku jeste nešto što nastojim da utkajem u tekst — da on može da funkcioniše u različitim kontekstima, bez potrebe da se prilagođava očekivanjima određene publike.

Kada je moj tekst „Geneza jednog propadanja “ scenski postavljan ili čitan u Gracu, Beogradu i Sarajevu, zadržali smo izvorno napisanu verziju. Menjali su se ritmički i dramaturški okviri u skladu sa ansamblom i specifičnostima procesa rada, ali tekst nikada nismo prilagođavali prema pretpostavljenim zahtevima publike. Verujem da bi takva vrsta kompromisa potkopala njegov integritet.

Naravno da se gradovi i kulturne sredine razlikuju, ali smatram da publika, bez obzira na geografski kontekst, deli određena arhetipska iskustva. Ljudi na sličan način vole, na sličan način osećaju nepravdu, strah, gubitak ili nadu, i na sličan način dolaze do unutrašnjih preispitivanja. To je ono što nas pre svega čini ljudima.

Nikada nisam pristajala na podele zasnovane na nacijama ili identitetskim kategorijama koje nas razdvajaju. Za mene, ako već mora da postoji podela, ona je samo između dobrih i loših ljudi. I možda upravo zato verujem da tekst, ako je iskren i promišljen, može da komunicira sa publikom bilo gde.

Generacija kojoj pripadate često se opisuje kao generacija između umora i pobune. Prepoznajete li se u toj definiciji i kako se ona reflektuje u Vašem radu?

Prepoznajem se u toj definiciji. Mislim da stalno vagam između umora i pobune. Taj umor, međutim, ne doživljavam nužno kao slabost. On nas podseća da nam je potreban predah, a upravo u tim trenucima odmora i tišine često se rađaju nove pobune. Tada jasnije uočavamo ono što u društvu ne funkcioniše i protiv čega sledeće moramo da se borimo.

Ta pobuna se nekada vrlo direktno reflektuje u mom radu. Često je drska, intenzivna i borbena, ne samo na nivou teme, već i kroz sam proces igre, kroz ritam, kroz energiju ansambla i način na koji se scena gradi. Ona nije uvek prijatna, niti teži da bude umiljata. Naprotiv, nekad namerno ulazi u prostor nelagode, jer verujem da iz te nelagode može da nastane istinsko preispitivanje.

Verujem da mladi ljudi moraju da zadrže tu vrstu nemira i kritičkog odnosa prema autoritetima i prema društvenim i političkim okolnostima koje ih okružuju. Teško mi je da razumem kolege koje ne osećaju potrebu za otporom ili makar za postavljanjem pitanja. Srećom, mnogo je više onih koji svojim radom i stavom pokazuju da ta energija i dalje postoji.

Možda su dvadesete godine najintenzivnije ogledalo tog sudara između umora i pobune. Ali dok god postoji pobuna, to je znak da smo živi — da nismo pristali na ravnodušnost i da smo spremni da vodimo različite borbe, svako na svom polju.

Koliko je mladim autoricama danas lakše, a koliko teže govoriti iz feminističke perspektive nego prije deset ili dvadeset godina?

Ne znam da li je danas lakše ili teže govoriti iz feminističke perspektive nego pre 10 ili 20 godina, ali se stvari, definitivno, menjaju. Feminizam je danas mnogo prisutniji u javnom narativu, medijima i obrazovanju, i sigurno je lakše propagirati svoje stavove nego nekada.

Ipak, posledice i dalje postoje. One često dolaze u obliku osude, najčešće od strane muškaraca, što je, nažalost, očekivano. Proces osvešćivanja feminizma još traje – mnogi muškarci i dalje moraju da razumeju da feminizam nije borba da žena postane dominantna nad muškarcem, već da povrati i ostvari sopstvenu slobodu i ravnopravnost. To je dug put, koji se uči i kod kuće, i kroz društvo, i kroz iskustvo. Feminizam nije konstrukt koji nekome nanosi štetu, već nužna i normalna reakcija na vekovne uskraćenosti i nepravde prema ženama.

Osobno sam zahvalna što živim u trenutku koji su izborile moje prethodnice – prava zbog kojih mogu da se školujem, da budem nezavisna i samostalna žena, da ostvarim umetnički poziv. Setimo se, u elizabetanskoj Engleskoj glumice nisu ni postojale u pozorištu. Muškarci su igrali sve ženske uloge. Danas je činjenica da žene čine značajan deo bilo kog pozorišnog događaja sama po sebi vrlo otrežnjujuća i bitna.

Ipak, uvek je teško govoriti iz feminističke perspektive. Nekad je to kao borba sa vetrenjačama – Don Kihotovski posao čiji ishod ne znaš. Ali za mene lično, taj posao uvek ima smisla. Nastaviću da govorim i pišem o onome što za mene ima smisla, jer verujem da je to jedini način da stvarno doprinosim promeni.

U Vašem radu primjetan je snažan spoj teorijskog istraživanja i umjetničkog izraza. Da li smatrate da savremeni umjetnik mora biti i istraživač?

Ne mislim da savremeni umetnik mora nužno da bude istraživač. Postoje ljudi koji imaju prirodni mehanizam da prepoznaju svet oko sebe i da intuitivno oblikuju umetnički izraz, ali takvih je retko.

Ipak, mislim da istraživanje mora biti sastavni deo dramaturškog rada. Pisac, na neki način, mora da istraži život i svet o kojem piše, kako bi delo koje nastaje bilo verodostojno i uverljivo. Samo tako publika ili čitalac može zaista poverovati u ono što se prikazuje ili opisuje.

Ja sam trenutno na doktorskim studijama i aktivno se bavim naučno-istraživačkim radom. Za mene je to važan deo karijernog puta i verujem da što više istražujem i učim nove stvari, to postajem bolji pisac nego što sam trenutno.

Teorijsko istraživanje i umetnički izraz se po mom iskustvu uvek prepliću. To nisu odvojene sfere; nauka i umetnost su povezani mnogo više nego što se o tome govori. Kada dobro poznajete materiju o kojoj pišete, imate mnogo manje prostora za greške tokom nastajanja teksta, a delo dobija snagu, preciznost i autentičnost.

Kako izgleda trenutak kada tekst prestaje biti “Vaš” i postaje zajedničko djelo ansambla i reditelja? Da li to oslobađa ili stvara novu vrstu odgovornosti?

Tekst i predstava su po mom iskustvu dve odvojene stvari. Tekst ima svoj autonomni život od trenutka kada je napisan i „pušten u etar“. Predstava, s druge strane, živi samostalno — iako je zasnovana na mojoj priči, ona funkcioniše prvenstveno zahvaljujući glumcima, a potom radu reditelja i celog autorskog tima: dramaturga, kompozitora, svetlomajstora, inspicijenata i svih koji su uključeni u proces nastajanja predstave.

Odgovornost, naravno, postoji, ali ja imam sreću da radim sa ljudima u koje verujem i koje najčešće sama biram. To mi daje poverenje i slobodu da im dopustim da stvore umetničko delo koje oni smatraju najboljim.

Zato sam uvek izuzetno srećna kada moja dela „ožive“ na sceni. Dramsko pisanje po mom shvatanju ne postoji bez izvođenja — drama nije delo namenjeno samo čitanju, već prvenstveno izvođenju. Najvažnije mi je da tekst bude postavljen i da radim sa ljudima koje volim, jer upravo kroz tu saradnju delo zaista dobija život i snagu.

Šta Vas kao autoricu danas više zanima — intimna drama pojedinca ili kolektivna iskustva zajednice?

Rekla bih da mi je podjednako važno i jedno i drugo. Trudim se da u svakom trenutku kroz svoj rad proživljavam dve stvari istovremeno: intimnu dramu pojedinca i kolektivno iskustvo zajednice. U tekstovima na kojima radim, uvek nastojim da ta dva nivoa budu prisutna i prožimaju se.

Obično počinjemo od intimne drame pojedinca — njegove unutrašnje borbe, želja i strahova — ali taj individualni fokus uvek nas vodi ka kolektivnom iskustvu zajednice. Na primer, u „Genezi jednog propadanja“, iako je u centru intimna drama žene kroz različite faze njenog razvoja, oko nje postoji čitava zajednica čija podrška, norme i odnosi oblikuju i njena iskustva. Bez te zajednice, intimna drama ne bi imala istinskog smisla.

Zbog toga smatram da, kada govorimo o intimnoj drami pojedinca, nikada ne možemo zanemariti kolektivni kontekst. Mi smo društvena bića i postojimo samo u odnosu sa drugima. Upravo to stalno preispitujem i istražujem u svom radu — kako lično iskustvo ulazi u širi okvir zajednice, i kako zajednica oblikuje i reflektuje pojedinca.

Pozorište se često naziva prostorom empatije. Mislite li da publika danas dolazi u teatar spremna da bude promijenjena ili samo potvrđena u vlastitim stavovima?

Ovo je zanimljivo pitanje. Na početku bih rekla da ne mislim da neko ide u pozorište sa namerom da bude promenjen. Promena se retko dešava planirano, i često uopšte ne osećamo odmah kada se ona dogodi. Potrebno je vreme da se adaptiramo na promenu koja je nastala i samim tim je osvestimo.

S druge strane, ne mislim ni da ljudi dolaze samo da bi potvrdili svoje stavove. Ljudi koji čine publiku –ne mislim na one koji su već u umetničkom svetu – obično dolaze da provedu veče sa partnerom/partnerkom, prijateljima, porodicom; da pogledaju glumca ili glumicu koje vole; ili da vide tekst pisca prema kom gaje interesovanje, često motivisani i intervjuima, medijskim isečcima ili najavama o samoj predstavi.

Tek tokom predstave, kada se publika upoznaje sa pričom i njenim izvođenjem na sceni, pojedinci dobijaju priliku da preispitaju sopstvene stavove ili promene unutrašnje stanje – da možda izađu pročišćeni, nasmejani, tužni ili zapitani. Zato je važno da pozorište osluškuje potrebe društva i prenese ih kroz svoje delo. Kada to učinimo, publika dolazi upravo zato što oseća da je neko razumeo ono što je njoj važno i da je kroz predstavu došao do iskustva koje je relevantno za život svih onih u publici.

Koliko je humor, ironija ili poetičnost važna strategija kada se bavite teškim društvenim temama?

Mislim da je za svaki dramski tekst važno da humor, ironija i poetičnost dolaze prirodno, kroz ritam i tok samog teksta. Bez obzira koliko je tema ozbiljna ili teška, ona može biti plasirana kroz različite žanrove – kroz dramu, komediju, apsurd – ali težina i suština te teme ostaju nepromenjeni.

Humor i ironija, a posebno autoironija, meni su ključni alati u pisanju. Kada se autor ogoli, prizna svoje slabosti ili prikaže mane svojih likova, publika lakše prepoznaje sebe u njima. To stvara neposredniji, intimniji odnos između scene i gledalaca, i omogućava da ozbiljne teme postanu dublje proživljene, a ne samo intlektualno posmatrane.

Poetičnost je nešto što ne mora biti u prvom planu, ali je sastavni deo mog autorskog izraza. Ona otvara prostor za introspektivno osećanje i razmišljanje. U svojim tekstovima često se oslanjam na autore i dela koja su na mene uticala, koja su oblikovala moj pogled na svet i umetnost. Volim da pored bavljenja važnim društvenim pitanjima ukažem i na kontinuitet – da su se generacije pre nas bavile sličnim problemima, da mnogi izazovi ostaju isti, ali da se načini njihovog sagledavanja i rešavanja menjaju kroz vreme i kroz istoriju.

Za mene je važno da tekst ne bude samo prenos poruke, već i da bude prostor u kojem težina teme i lakoća humora, ozbiljnost i poetičnost, zajedno stvaraju sloj rezonance. Tako publika ne samo da gleda, već i oseća, preispituje se, prepoznaje i, možda, otkriva neki novi ugao kroz koji svet može da se sagleda. U tom spoju ozbiljnog i poetičnog, humornog i refleksivnog, mislim da dramski tekst zaista dobija svoj puni život.

Čini se da se u regionu ponovo otvara pitanje društvene uloge umjetnika. Da li umjetnost danas ima veću odgovornost nego ranije?

Ne bih rekla da umetnost danas nosi veću odgovornost nego ranije. Nažalost, u današnje vreme umetnost je često skrajnuta više nego što je bila u prošlosti, kada je bila jedno od glavnih kulturnih i društvenih okupljališta. Danas je broj ljudi koji redovno posećuju pozorište relativno mali, ali to ne umanjuje odgovornost umetnika prema onome što stvara.

Odgovornost umetnika da kroz svoje delo kritički osvetli svet oko sebe oduvek je bila velika. Ona nije ni manja ni veća nego što je bila nekada – od antičke Grčke, preko istorije teatra, umetnik je bio ključna figura u oblikovanju javnog mišljenja i refleksiji političkih i društvenih pitanja.

Dakle, umetnost i danas nosi značajnu odgovornost, ali mislim da je ona inherentna samoj ulozi umetnika i nije nešto što je naglo poraslo. Ona proističe iz prirode umetničkog čina – iz potrebe da delo bude relevantno, reflektuje svet oko nas i izaziva razmišljanje, baš kao što je to bilo i vekovima unazad.

Sarajevo zauzima posebno mjesto u Vašem profesionalnom i ličnom iskustvu. Šta ovaj grad daje umjetniku što drugi gradovi možda ne mogu?

Sarajevo zauzima posebno mesto u mom profesionalnom i ličnom iskustvu. To je grad u kojem i dalje verujem da postoji duh Jugoslavije – mesto gde glavna ulica i dalje nosi ime Maršala Tita, i gde raznovrsnost i lepota zajedništva i postojanja slobode na tako malom prostoru zaista impresioniraju.

Za mene je to bilo neprocenjivo u periodima kada se nisam osećala sigurno u Beogradu i kada nisam imala prostor za rad, usred veoma zahtevne političke situacije kroz koju dugo prolazimo. Sarajevo mi je, pored poslovnog aspekta, pružilo i izuzetno dragocene prijatelje. Bez obzira kojom profesijom se bavite – umetničkom ili nekom drugom – u Sarajevu možete pronaći ljude koji će vam vratiti veru u ljubav, u zajedništvo i u lepotu zajedničkog bivanja i deljenja iskustava.

Osim toga, Sarajevo je grad sa ogromnom kulturnom istorijom, koji neguje mlade umetnike i daje prostor mladim ljudima da stvaraju i razvijaju se. Mislim da ga upravo to izdvaja u regionu – kombinacija slobode, tradicije i podrške mladima stvara jedinstvenu sredinu u kojoj umetnik može da raste i istražuje, a njegov rad da dobije posebnu snagu i rezonancu.

Postoji li tema kojoj se još ne usuđujete pristupiti, ali osjećate da će Vas jednog dana dovesti do novog dramskog teksta?

Uvek se dese teme koje me intrigiraju, koje me pomalo uznemire ili inspirišu, i tek tada počinjem da pišem. Proces nikada ne ide obrnuto – ne biram teme da bih zadovoljila očekivanja, već pišem o onome što me zaista zanima i pokreće.

Naravno, tokom stvaranja se ponekad javlja sumnja – da li ću se usuditi da napišem određene stvari, kako će to uticati na ljude oko mene, da li je previše kontroverzno ili intimno. Ali taj osećaj prolazi, i brzo se vraćam na ono što je za mene najvažnije: iskrenost. Za umetnika ne bi trebalo da postoji ništa što je tabu. Samo kroz istinu i autentičnost, delo može da privuče druge, da odjekne i da ostavi trag u moru glasova. Upravo ta iskrenost je ono što čini da tekst živi i da umetnik ostavi svoj autorski pečat.

Kada biste morali opisati svoje pisanje jednom rečenicom, šta je ono — pokušaj da razumije ili promijeni?

,,Nema veće muke nego nositi neispričanu priču u sebi.“ – Maya Angelou