Piše: Teodora Marković

Povratak u Beograd doneo je proteste i borbu za pravdu, koja nam već godinama izmiče. Dok šetam hodnicima Fakulteta dramskih umetnosti i podržavam studentske blokade, konstantno se preispitujem da li sam mogla više da učinim. Uskoro će mesec dana od jezive tragedije koja se desila u Novom Sadu, a naš predsednik upravo blokira Brankov most, kako bi srdačno dočekao predsednika Ekvatorijalne Gvineje. Možda tokom studija nisam odmah razumela sve elemente teatra apsurda, ali sada ih dobro razumem i teško mi je da živim u njima.

Iz pozorišta su mi naručili dramski tekst za decu, ali ja već nekoliko dana ne uspevam da napišem srećan kraj. Prvo što deca osete je da ih lažete, a ja osećam da lažem samu sebe, jer ovo nije trenutak za utopijske priče.

Juče sam, prvi put nakon tragedije, otišla u Novi Sad. Dugo mi je prijatelj, koji tamo živi, objašnjavao da voz staje u blizini Petrovaradina i kako dalje mogu doći do centra grada, ali nisam mogla da uđem u voz. Planirali smo da odemo u bioskop, pa smo ipak ostali u stanu. Nekako se podrazumeva da ćeš, nakon što završiš s poslom, otići do prodavnice ili na proteste, jer bez ostalih aktivnosti možeš da preživiš. Ulice su prazne, ako se i čuje poneki zvuk prolaznika, to nikada ne bude smeh. Bežali smo od teme „Nadstrešnica“ ili smo bar tako mislili. Govorili o lošim uslovima za mlade pisce, o nerealnim rokovima i neisplaćenim honorarima, o kiši koja uništi čitav saobraćaj, o neuspešnim ljubavnim odnosima i želji da nas neko konačno voli. Pitao me je zašto tog dana nisam na fakultetu, rekla sam da sam želela da ga vidim, da mi je nedostajao i prvi put sam se uplašila činjenice da neću znati koji susret će nam biti poslednji.

Zaborav je divna čovekova sposobnost i ja se često trudim da je iskoristim. Ali postoje neki događaji koji su kolektivna odgovornost i zbog kojih mora da se iskoči iz svog sebičnog, individualnog okvira.

Najsnažnija moć umetnosti upravo leži u prilici da oslikava aktuelna društvena i politička dešavanja i preispituje ih kroz različite forme. Ipak, u našim pozorištima je i tu zavladala kakofonija. Upravnici zabranjuju čitanje proglasa o tragediji, nakon izvedenih predstava, glumci i autorski timovi, pak, to većinski žele. Mnoge moje kolege, skrajnute su sa pozorišnih repertoara upravo zbog političkog aktivizma i borbe za ideje u koje veruju. Odavno ni umetnost nije slobodna teritorija.

Odlučujem da odvedem drugaricu iz Sarajeva na jednu pozorišnu predstavu. Biram „Strah u operi“, u režiji Ivana Vukovića i po tekstu Jelene Mijović, znajući da nam je bliska po temi i po onome u šta verujemo. Renate, kaže da je u početku osetila anksioznost od života u Beogradu, ali da se ubrzo navikla na niz obaveza u toku dana i na to da će svako ispijanje kafe biti isplanirano bar dva dana unapred. „U Sarajevu toga nema“, kaže, i ja potvrdno klimam glavom. Tradicija nam je da na svakom viđanju popijemo po višnjevaču, ali ni toga nema mnogo po beogradskim lokalima, tako da smo prinuđene da ipak popijemo kuvano vino.

Tokom gledanja predstave, koja se bavi klasnim razlikama i destruktivnostima u koje one mogu odvesti, Svetlana Bojković, kroz lik Đilde, veoma vispreno i dovitljivo, kroz već ustaljene (ali sada malo dopunjene) replike, poziva publiku da ide na proteste. Svaki put kad to uradi u sali dođe do aplauza. I pozorište, bar na trenutak, postaje sigurno mesto u kome se nalaze oni koji misle isto. Duh pobune živi i to se naročito vidi onda kada se grupa ljudi nađe na jednom mestu, naizgled izolovanom od stvarnog sveta. Ali, stvaran svet je upravo bio ono što se odigravalo na sceni – siromašni mole Boga da se pravda sprovede na ovom svetu i da dobiju ono što zaslužuju, a bogati manipulativno grabe od njih i svakim danom žele još više, stvarajući generacije koje će biti još surovije u toj borbi. Naravno, ne obazirući se na žrtve koje nastaju na tom putu.

Nakon predstave, brzo koračam Svetogorskom ulicom, nervozna zbog prvog snega ove godine, koji se topi kako dotakne zemlju ili nečije telo. Razmišljam o najbržem putu do svoje kuće, tačnije do svoje jazbine u koju ću moći da se sakrijem od pitanja o životu i daljim planovima u istom. Kad si mlada i relativno uspešna žena, neko uvek želi da pronađe nešto što još uvek nisi domašila i da te na to podseti. Mislim da sam sada već dovoljno dobro naučila da govorim kako nemam plan, ni za posao, ni za dete, ni za polaganje vozačkog ispita… Bez osećaja griže savesti dok to izgovaram. Generacije mojih roditelja teško priznaju da su i oni isto tako nesnađeni. Neizvesnost je ušla u svačije kosti. Zahvalni smo što smo živi i sve preko toga, samo je dar neke sile ili puka slučajnost. To ne mogu da priznaju samo oni koji suludo grabe prilike koje im pruža ovaj sistem, zaboravljajući šta je to moral ili jednostavno, šta je ispravno, a šta ne.

Možda pesimizam potiče i od činjenice da je baš to veče bila godišnjica od rastanka sa čovekom koji mi je tako mnogo značio u životu. Sada ga se sećam u obrisima i zbog toga sam zahvalna zaboravu. Možda bih trebala da proslavljam godišnjice rastanka, sad mi se čini da sam iz njih mnogo više naučila o sebi.

Nakon što sam, konačno, stigla do stana, kao po automatizmu, puštam radio. To mi daje osećaj da u stanu živi još neko. Verujem da je prva pesma koju čujem, povezana sa onim što se desilo tog dana. Svakako, ne bih mogla da zamislim život bez muzike. „Ona mi je spasila život mnogo puta“, rekla bi moja profesorka. Nakon što sam čula prve taktove pesme, te večeri, počela sam nekontrolisano da se smejem. Sa radija se čuo Eddie Murphy – Party all the time, i koliko god to bilo suprotno od svega što sam u tom trenutku osećala, moje telo je počelo da se pomera u ritmu pesme. Bar na tih nekoliko minuta, zamišljala sam bezbrižnu mladost sačinjenu od izlazaka i druženja sa ljudima, bez razmišljanja o novcu, neplaćenim računima i pokušaju da uspem kao mlada umetnica.

Kada se pesma završila, vratila sam se spremanju za sutrašnji dan. Još jedna od ustaljenih večernjih radnji, jeste i čitanje. Trenutno je to „Fizika tuge“ Georgija Gospodinova. Žao mi je što je ta knjiga tek sad u mojim rukama. Manično je čitam, toliko da već danima dozvoljavam da zbog nje manje spavam. Obuzela me je još među prvim poglavljima, kada sam pročitala strašnu istinu. Gospodinov tvrdi da se svaka priča može završiti samo na jedan od dva načina – detetom ili smrću. Kako sam uvek verovala da i ni iz čega, mora nastati nešto, odlučujem da napišem srećan kraj mog novog dramskog teksta za decu. Kraj u kom će se okupiti sva deca iz priče i pobediti zlo. Prihvatam da utopija postoji bar u pričama, kao spas, kao nešto u šta ćemo moći da verujemo kad sve oko nas postane besmisleno. Za to valjda i služe priče, samo što ja to često zaboravim kada ih stvaram.

O autorici:

Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.