Piše: Teodora Marković

Sunčani Beograd na slikama turista ne odaje bilo kakvo odsustvo normalnosti. Visoke zgrade i bulevari, deluju čistije, a ljudi na ulicama nasmejaniji i otvoreniji za razgovor. Još jedan dokaz iskrivljene istine na društvenim mrežama… Više ne postoji ništa što bih mogla da prihvatim bez dodatnog preispitivanja I analize. To mi naročito smeta u odnosima sa ljudima. Ljubav nikada nisam doživljavala kao stvar koja se preispituje. Merenje uloženog truda i dokazivanje prisustnosti, čini moj život dodatno konfuznim i apatičnim.

Ovaj mesec provela sam u četiri grada. Uspela sam da vidim sneg na putu kroz Romaniju, a zatim sam u Sarajevu gledala konstantnu smenu jake kiše i jakog sunca. Leto se izgubilo u prethodnom mesecu, ali još uvek ne prihvatam njegov kraj. U Beogradu takođe sija, ali ovde Sunce kao da zagreva već dovoljno napetu atmosferu. Prvi novembar  samo što nije i ne znam mogu li da napišem bilo šta sem podsećanja na ono što je izazvano tog dana. Ovde se vreme deli na pre i posle pada nadstrešnice, mada i to “pre” sa sobom nosi mnogo nesreće.

Ne sećam se trenutka u kom sam prestala da osećam Beograd kao svoj grad. Nije mi lako da na mestima gde sam odrastala, gledam uništene trotoare, grafite koji pozivaju na nasilje, kao i iznurena, bolesna lica, koja najčešće vode razgovore sama sa sobom. Količina neizlečive melanholije, unosi mi nemir i tugu kakvu nikada nisam osetila. Sad razumem da rat, ne mora da znači oružje i smrt, nekada se vodi dugotrajno i ubija jedinku sporo i razarajuće.

Ipak, u meni nešto počinje da buja. Koliko god pokušavam da ugušim taj osećaj, nešto mi neprekidno govori da ću preživeti. Radim više nego ikad. Konačno validiram sopstveni trud, iako sam ponovo blizu dugova i kredita. Često strahujem da više neću imati o čemu da pišem, da ću samo nestati i nikada se više neću vratiti u ovaj trenutak. Ujedno, počinjem da verujem da je crni, visoki čovek pored mene, neko kog sam dugo čekala. Ponovo se zaljubljujem i neprestano sebi postavljam pitanje – kako se ovo desilo? Da li će sreća koju osećam ugušiti tugu koja me inspiriše da pišem? Je li ovo ravnoteža koja mi pomaže da preživim? Ili nesvesno biram situacije zbog kojih neću konstantno sagledavati realnost koja me okružuje?

Nemam odgovore. A trenutno nemam ni misli koje smatram autentičnim, sve mi deluje kao neko neprekidno ponavljanje zadatih radnji iz nedelje u nedelju. Sve češće maštam kako vičem na svoje saradnike, dajem otkaz i više se nikada ne vraćam na poznatu teritoriju. Ne zato što ih ne volim, niti zato što ne volim svoj posao, već zato što se osećam umorno i nedovoljno plaćeno za svoj rad. Nekad uhvatim sebe da pišem salve psovki po belini papira, nekada samo zamišljam svoju smrt, a najčešće ne mogu ništa da zamislim. Mehanizacija svakodnevnih radnji, unosi u moj život repeticiju i ravnodušnost, kojima sam verovala da nikada neću podleći.

U centru Knez Mihajlove ulice postavljen je niz slika, istorijski relevantnih autora. Dugo posmatram crnog, visokog muškarca koji predano govori o slikarskim tehnikama. Stojim zadivljeno, ali ne zbog boja, već zbog priče. Dok on pasionirano govori o naslikanim vlasima kose, ja vidim autoportret umetnika, koji sa svojih 26 godina nikada nije napustio dvor, te inspiraciju jedino može naći u sebi samom. Sažaljevam autora i teško opravdavam genijalnost autoportreta o kom mi crni, visoki muškarac govori. Razmišljam da li će, kako vreme bude odmicalo, crni, visoki muškarac moći na isti način govoriti i o mojim delima. Da li će ga boleti prisutnost drugih muškaraca u mom pisanju? Ili će se takmičiti da dosegne ulogu koju su oni imali u mom životu? Ono što najpre očekujem je da će otići, kao što su to uradili mnogi pre njega. U trenutku u kom su upoznali mračnu, nadasve, tužnu stranu mog bića. Trud da odstranim taj deo sebe, najčešće biva poguban. Čini mi se da sam jedino sigurna u svom tugovanju i melanholiji. Očekivanje najgorih vesti i nošenje s njima, postalo je maratonska trka na kojoj uvek mogu da pobedim. Možda moj strah od gubitka, ne dozvoljava da pobedim i osetim sreću. Ili bar zadovoljstvo… Privid mira je jedino što me smiruje i pomaže da ne potonem potpuno.

Shvatam da danima pokušavam da napišem kolumnu. Trudim se da ubedim sebe da je sve u redu. Ali zapravo, jedino što mogu da osetim jeste strah. Razarujći strah koji mi ne dozvoljava da zakoračim u nešto novo i nepoznato.

Jednom sam pročitala da su Beketa, nakon duge potrage, našli u jednoj seoskoj kući, sklupčanog u fetusnom položaju na krevetu. Utvrdili su da je prošlo sedam dana kako se nije mrdnuo sa tog mesta. To je valjda bio jedini način da se oseti sigurno. Vraćanje na onaj trenutak u kom niko ništa nije očekivao od njega. Na trenutak u kom je bio samo ljudsko biće, sposobno da diše i hrani se. Nije bio nečiji muž, niti svetski poznat pisac, niti ga je neko obožavao, niti se ugledao na njega. U fetusu, u stomaku, neko se radovao samo tome što je dolazio nov život. U kom trenutku zaboravimo značaj toga što smo živi? Šta određuje našu vrednost i možemo li isto tako da zatvorimo oči nad svim ljudima koji su isti taj život nedužni izgubili?

Ova kolumna je pokušaj da se izrazi nešto strašno i razarajuće. Ova kolumna je krik koji vapi – Upomoć! Ova kolumna nikada neće biti kolumna. Ona je slika onoga što ne možemo da prevaziđemo, pa se trudimo da guramo “pod tepih”. Sakrivanje dovodi do gubitka vere, a dobitka sumnje i straha. Do privida normalnosti i mira. Ništa neće biti bolje, ukoliko ne budemo počeli da saniramo problem. Rane ne zaceljuju ako se pravimo da ne postoje. Svako novo iskustvo biće ponovo bolno i razarajuće.

Na dolazne perone pristiže autobus iz Sarajeva. Dočekujem svoje prijatelje – Jasina i Vedada. Dodajem ovaj pasus u kolumnu jer Jasin već dugo želi da bude deo nje. Ispunjavam mu želju. Odlazimo u prodavnicu ploča. Kupujemo ploče onih koji su pevali u vreme kada su naše zemlje bile jedno. Smejemo se – Jasin, Vedad i ja. Još uvek ne znamo tačno čemu, ali se neprestano smejemo. Na trenutak zaboravim strah. Zaboravim da još uvek nisam popravila mašinu za veš, da su računi neplaćeni, zaboravim neizvesnost odnosa u kom sam trenutno. Smejemo se. Još jedan refleks koji se javlja još dok smo u nečijem stomaku. Refleks koji daje znak da smo živi.

O autorici:

Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.