Piše: Teodora Marković

Avgust ne signalizira kraj leta. Teško je spoznati bilo šta sem Sunca i okupljanja na ulicama. Leto te tera da voliš ljude. Zahteva da budeš ono što možda nisi većinom godine – radostan i spreman za nova poznanstva. Zato se i većina ljubavnih odnosa raspada pred početak ili tokom ovog godišnjeg doba. Leto te usmerava na grupu, a zima na jedinku. Zima te šalje ka drugoj osobi. Želja za toplinom je veća, samim tim što su mogućnosti za njom manje. Ne znam šta donosi ostatak ove godine, ali znam da se moj život neobično dobro posložio. Zbog toga postoji možda i bojazan da neću imati o čemu dalje da pišem.

Sarajevo je donelo toliko lepote ovom mesecu. Sa svakom posetom shvatam da sam u tom gradu neka sasvim druga osoba. Osoba kakva sam želela da budem uvek, ali nisam uspevala, naročito zbog želje da se uklopim u standarde života u Beogradu, koji su s godinama postali neodvojivi deo mene. Red, u kome se svakog dana budim u isto vreme, idem u kancelariju ili u pozorište, a zatim tokom popodneva pišem, doveo je do skrivanja od onoga što svakodnevno postoji na ulicama ovog grada. Sarajevo je zadržalo sklad, sačinjen od posla i lagodnog odlaska u kafane nakon istog. Zavidim svojim prijateljima tamo. Nivo veselosti koji održavaju čak i onda kada apsolutno imaju pravo da tuguju i očajavaju, podstiče me da se ponašam isto – bar u tom privremenom periodu boravka sa njima. Vesele misli prekinu se samo kada na ulici opazim tragove krvi ili gelera na fasadama zgrada. Uspeli smo da postanemo imuni čak i na genocid. Kakav „velelepni“ napredak čovečanstva.

Ne znam jesam li postala imuna na ono što sam nekada imala u tom gradu. U potrebi da uguše svoju usamljenost, ljudi najpre unište one koji su im pružali utehu. Valjda tako pokušavaju da dokažu svoju moć. Čini se da više ne postoje teme o kojima bismo nas dvoje mogli da razgovaramo. Prećutno signaliziranje očima, klimanje glavom, blago rukovanje – podrazumevam da označava da smo oboje primetili da je ovom drugom dobro i da ne bismo trebalo dalje da nastavljamo s pitanjima. Ponajbolje je birati kafanske stolove na suprotnim stranama, okrenutih leđa, tako da se prisustvo novih osoba za oba stola navodno ne primeti. Ukoliko delimo istog konobara, pažljivo birati trenutak u kom će ga neko pozvati da naruči novu turu pića, kako se pogledi ne bi suviše susretali. Dobro nam ide u novoj konstelaciji – neprimetno i razarajuće.

Porodična okupljanja postoje da te podsete na ono što nemaš. Valjda ih zato i izbegavam. Rekla bih da sve više verujem u završetak svojih doktorskih studija nego u obećanje drugoj osobi da ću kraj nje biti čitavog života. Pre svega jer nisam spremna na toliku žrtvu. Dok mi koleginica, koja se nakon nekoliko godina ponovo vratila dečku, objašnjava kako je ljubav stvar odluke, izbegavam da joj iznesem svoju tezu da je samo izabrala da ne bude više usamljena. Iluzija često spašava čoveka i ja ne želim da joj to uskratim. Dodatno prikrivam i to da joj zavidim i da bih volela da mogu da se upustim u nešto slično. Ipak, nijedan moj prethodni partner ne čini mi se kao dobra opcija za to. Možda samim tim i nemam pravo bilo šta da joj kažem. Promena uloga, kroz samo dve godine našeg druženja, ne prestaje da me tera na introspekciju. U trenutku u kom smo počele da radimo zajedno na predstavi, činilo se da sam na korak od venčanja. Sad mi je smešno kad pomislim u kakvu sam iluziju verovala. Nakon dve godine, onemogućena mi je svaka komunikacija sa čovekom s kojim sam mislila da ću provesti čitav život. I sasvim sam sigurna da ni nakon deset godina neću moći da zamislim da ponovo budem sa njim.

Mislim da je prijateljstvo najviši čin ljubavi koji nekome mogu da pružim i od kojeg nisam spremna da lako odustanem. Ljudi koje biram za prijatelje dolaze iz najrazličitijih socijalnih pozadina. Najčešće su to egzaktne nauke – informatika, hemija, medicina… Ogromna količina reda i stabilnosti, o kojoj je definitivno potrebno da učim. Fascinantni su red i dokazivost koje moji prijatelji iz nauke prenose u svakodnevni život. Ipak, većina njih tvrdi da se druži sa mnom zbog zabave i odsustva moralnih stega. Čak i ako su ispratili sve moje drastične i izuzetno angažovane teme koje pokrećem u pozorištu, ponovo sam okarakterisana kao vrsta zabavljača, predvodnica na putu ka igri i smehu. Ne mogu reći da li mi ta titula laska ili me rastužuje, ali je ne biram s namerom, već sa osećajem da mi ni u jednoj drugoj ulozi neće biti dovoljno lagodno.

Dok završavam kasni noćni telefonski razgovor sa prijateljicom, ispijam poslednju limenku piva u svom novom stanu. Fascinirana sam koliko se ljudi olako navikavaju na bolje stvari. Ili je činjenica da je nešto novo i bez ikakvih uspomena dovoljna da se zadobije duševni mir kojem sam težila. Nikada ne bih volela da znate nešto o onome što se dešavalo među zidovima stanova u kojima sam živela. Zidovi služe da te zaštite, da ti pomognu da se ogoliš pred sobom ili pred onim u kog u tom trenutku veruješ. Ne mogu da prestanem da mislim o tome kako je država u kojoj živim, kao sredstvo borbe protiv žena, odlučila da koristi njihovu privatnost, ono što su one čvrsto čuvale za svoj lični svet. Pravo studentkinja, novinarki, aktivistkinja da ukazuju na probleme u kojima se nalazimo, ne omogućava drugoj strani da se bori koristeći onu najranjiviju stranu – žensko telo. Koliko je samo nasilja izvršeno nad nečim tako lepim i posebnim. Koliko će samo nasilja nastaviti da se sprovodi…

Pisanje nove kolumne podseti me na brzinu kojom vreme prolazi, ali i na pasivnost i užas sa kojima se stvari ne menjaju. Ovo je moja deseta kolumna, te se za ovih deset meseci još uvek dešava genocid u Gazi, rat između Rusije i Ukrajine, kao i protesti u Srbiji. Mogla bih da oduzmem nekoliko pasusa popisujući užase koje čovečanstvo sprovodi zbog nekakvih religijskih, nacionalnih, klasnih podela. I posle toliko hiljada godina postojanja na ovoj planeti… Nisam sigurna da sam kao dete mogla i da zamislim da ću svedočiti ovome. Ipak, svakog dana se pitam kako je moguće da uspevam da osetim sreću. U trenucima kada mi se pogled susretne sa nepoznatim detetom u gradskom prevozu, ili u zagrljaju čoveka kojeg volim, ili dok pevam stihove svoje omiljene pesme… Nešto ipak postoji. Nešto me konstantno opominje da sam živa i da moram da nastavim, uprkos užasima oko mene. Nekad sam ljuta na taj osećaj, smatrajući da ga ne zaslužujem, nekad ga samo snažno prigrlim i želim da traje zauvek. Ubrzo shvatim da ne bih bilo šta u svom životu vrednovala da je trajalo neprekidno. Te prihvatam da stvari promene oblik. I da je možda vreme da se samo prepustim nadolazećem talasu neizvesnosti.

O autorici:

Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.