Piše: Teodora Marković

Jun je doneo red i stabilnost, u okvirima onoga što nazivam životom. Odlazim na posao svakog dana, imam lepu kancelariju na drugom spratu zgrade, gde sam provela i prethodnih šest godina svog života, učeći o onome od čega trenutno živim. Pisanje, dakle, u raznim oblicima, po potrebi isplativim. Sem u mom slučaju, jer upravo samovoljno napuštam projekat na kojem sam radila prethodna dva meseca, te ostajem bez honorara. Ne kajem se. Konačno mirno spavam i iščekujem državnu platu. Ona takođe kasni već mesecima. Smejem se činjenici da sam ušla u štrajk već drugi dan svog radnog staža. Bar ću imati neke priče za starost, ako je dočekam. Usput shvatam da sam previše navikla na apsurd. Biće mi teško kada počnem da dobijam novac za svoj minuli rad. Pre ću se osećati kao povlašćena nego kao validirana.

Zamka kapitalizma… Uspela!

***

Kratko mi je saopštio da se ženi narednog meseca. Ne znamo kada ćemo se videti sledeći put. Možda kada mi bude otkrio da čeka dete ili da se seli u drugu državu. Nisam mu poželela sreću. Pomirljivo sam prihvatila činjenice koje sam znala i bez toga da mi ih je sasuo u lice. Volela bih da zaboravim kako me je nekad gledao.

Nikad nisam uspela da mu kažem da postoje ljudi kojih se sećam mnogo pre samog upoznavanja. On je jedan od njih.

***

Ova kolumna trebalo je da bude o Zosterovom koncertu u Beogradu. Ipak, sve što sam napisala činilo mi se kao nevešt pokušaj seciranja celine koja postoji samo u punom sastavu, a ne u fragmentima. To je bio jedan od najboljih koncerata u mom životu — možda zato i ne uspevam da steknem jasnu sliku proživljenog. Tukli su te večeri „bezbolnim palicama“, vodili do „utopije“ i za kraj maestralno, po prvi put, uživo izveli pesmu „Ne okrećem se, tata“. Dobri koncerti me iznova podsete zašto smatram muziku najvišim oblikom umetnosti. Stvaralac i izvođač u muzici često bivaju jedna osoba. Možda se zato s njom najlakše poistovećujemo. I u životu smo stvaraoci i izvođači sopstvenih odluka.

Još uvek učim kako da stvari stvorene u glavi ipak ne pretvorim u delo.

***

Prvi put sam na poslovni put povela maloletnu osobu. Dakle, odgovaram za nju i snosim posledice ako joj se nešto desi. Pre ovoga, nešto slično sam uradila samo onda kada sam grupu učenika odvela na projekciju filma. Pomno sam pratila film (koji sam u tom trenutku gledala već treći put), ne primećujući da mi jedan učenik nedostaje. Srećom, drugi dečak ga je brzo pronašao u toaletu bioskopa. Tokom ovog putovanja nisam izgubila devojčicu koju sam povela. Možda sam samo u toku jedne noći izgubila sebe. Možda sam na trenutak poželela da moje dete bude kao ona. Jer uvek sam želela da pored sebe imam ćerku… putenu, visoku, brinetu. Rečitu i zreliju od svojih vršnjaka.

Još uvek odbijam da poverujem da je moje telo bilo jedino što je želeo od mene.

***

Počela sam da pišem kolumne onog meseca kada su počele blokade i protesti u Srbiji. Više od šest meseci ne uspevam da artikulišem osećaj koji imam u telu. Znam samo da verujem da je promena tu — u nama, u veri da smisao postoji u zajedništvu. Nakon nekoliko meseci preispitivanja, prvi put osećam da želim da ostanem u svojoj zemlji. Želim da ta nada traje duže od one koja je postojala u prve tri godine dvehiljaditih. Dočekujemo treće godišnje doba na ulici.

Možda će ove kolumne, za nekoliko godina, biti jedina stvar zbog koje ću moći da se setim. Ne znam je li to snaga ili prokletstvo, ali tako brzo umem da zaboravim.

***

Zamorno mi je da pišem leti. Često su priroda i mir jedino što mi treba u izrazito sunčanim danima. A možda samo još uvek ne uspevam da prihvatim da se moj strah ispoljava u realnosti… Nemam dovoljno vremena za pisanje stvari koje me ispunjuju. Kada živiš od pisanja, osuđen/a si da pišeš i stvari koje jednostavno imaju za svrhu samo da te prehrane. Posmatram svoje kolege u pedesetim, umorne od konstantne borbe za projekte koji im omogućuju da odgoje decu i otplate kredite za stanove. Ta borba, neizvesnost i loši uslovi rada dovode do bolesti, koja jedino nama umetnicima lakše pada od nemanja inspiracije i nemogućnosti stvaranja nečeg novog.

Je li potreba za konstantnim stvaranjem prokletstvo ili ono što nas održava u životu?

***

Dozvoljavam sebi da budem ranjiva. Kao i da mi se ne dopadne ono što napišem. Odlučujem da sa vama delim fragmentarnost svojih misli, koje i meni samoj često bivaju besmislene. Verujem da bi mi život bio mnogo dosadniji kada bi sve što radim bilo smisleno. Uostalom, čini se da je leti mnogo smislenije ležati na plaži ili u rashlađenoj sobi. Na oba mesta, pored osobe koju smo odabrali kao svoju. Makar ta osoba bili mi sami.

Ceo život sam kudila oca zbog kupovine stana na periferiji. Ovog leta prvi put počinjem da uviđam blagodeti života na reci. Ipak, neke stvari dolaze s odrastanjem.

O autorici:

Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.