Piše: Teodora Marković

Beži mi se. Iz ovog stana, iz ove ulice, grada, sopstvene kože. Beži mi se, ali pod uslovom da sa sobom povedem omiljene ljude, mesta i sećanja. Sećanja, da… Jer ne znam da li bih mogla da se sećam na mestima sasvim nepoznatim mojim očima. Ja volim ovaj grad… Volim ono što je bio kroz vekove. Ne volim ljude koji su ga vodili, ne volim ljude koji ga sada vode.

Radovanje zbog toga što sam dobila prvi državni posao prenosi se iz dana u dan, kao i vesti i nagađanja o bliskoj budućnosti. Izgleda da svi sada razumeju čime se bavim i valjda me pomalo validiraju kao odraslu ženu.

Ja već danima bojažljivo posmatram svoju knjižicu sa biroa. Odlažem odlazak u još jednu instituciju u kojoj će me, jednim potpisom i pečatom, zvanično označiti kao zaposlenu. Tamo me čekaju komentari isti kao i oni rodbinski: „Umetnica, pa još zaposlena u instituciji… Pogledaj odakle si došla… Bolje nije moglo… Sad ćeš da vidiš šta je radno vreme… Sad nema odmora kad ti poželiš… Sad si lagodna, nećeš više brinuti o životu… Ovo je već neki korak, korak ka porodici, deci… Nemoj da godine prolete…“

Uvek zaustim da kažem da će tek biti bolje i da ću im svima pokazati, ali me majčin pogled podseti da ona i ja vrlo dobro znamo šta sam sve postigla pre ovog trenutka u kom slavimo izričito i samo izričito moje zaposlenje u državnoj instituciji. To me uvek umiri i zaustavi potencijalni sukob sa rodbinom i porodičnim prijateljima.

Nisam očekivala da ću tokom odrastanja biti suočena sa ovolikim brojem podela. One me rastužuju, zbog njih ne mogu da zaspim noću, zbog njih tražim razlog da razumem kako su nastale i kako i dalje opstaju kroz vekove… To me često podseća na roditeljsku lekciju iz detinjstva – ljude jedino delimo na dobre i loše.

U svim drugim podelama obe strane tvrde da su u pravu i uverene su da znaju šta je dobro za tebe. U svakom slučaju, šta god da odabereš, ni za jednu stranu to neće biti dovoljno dobro. Odavno sam prestala da usvajam tuđe savete za život, ali i samo slušanje često dovodi do preteranog zamaranja i gubljenja volje za svakodnevne stvari. Dvadesete donose već dovoljnu zbrku – nemojte je još otežavati.

Ljudi se čvrsto drže za šablon života kakav su i sami živeli ili ga još uvek žive, čvrsto verujući da prihvatanje postojanja drugačijeg šablona može poremetiti vrednost njihovog sveta i svega što su radili u prethodnim godinama. Šteta, pa ne shvataju da je samo postojanje šablona već ogroman problem. Strah od nepoznatog svakodnevno nekome sputa potencijal za napredovanje, pa ga pretvori u zajedljivo stvorenje koje drugima nameće isti takav „ispravan život“, u sopstvenom strahu.

Ne mislim da je bilo šta što sam živela do sada bilo ispravno ili pogrešno, ali znam da je bilo iskustveno. Svaki događaj i promena zbog kojih sam se osetila srećno ili tužno oformio je moju ličnost u ovo što sada jesam. Sve što se dalje bude dešavalo, oformiće je u nešto novo. Mislim da je Kami negde zapisao da je najveća tragedija čovečanstva u tome što ljudi ne žele da se menjaju. I to apsolutno jeste srž problema… Naročito za one koji ipak odluče da se promene. Društvo ti ne dozvoljava da postaneš neko drugi, društvo te tera da tvoje odluke budu trajne i konačne, jer svako remećenje društvenog sistema i šablona koji već postoji, pored individualne, može da dovede i do društvene promene. „A to nam tek nije potrebno…“

Za odsustvo vedrine na ulicama tražim razloge u vremenu. Verujem da kiša donosi apatiju i teskobu, koja se oseća na ulicama Beograda. Znam da nije do toga… I znam da je ovo zatišje pred buru. Ipak, ova kiša bar smanjuje moju alergiju na polen, tako da iznova tražim razlog da je prihvatim, iako već nedeljama zamišljam ležanje na obali mora.

Lagala bih ako bih rekla da ne zamišljam svoje venčanje, veliku porodicu, uspešnu karijeru bez sumnji da li ću imati dovoljno da izdržim do kraja meseca. Lagala bih i kada bih rekla da sam imala jasnu viziju o onome o čemu će biti ova kolumna, kao što sam je i imala pri nastajanju svih prethodnih.

Sve što pokušavam da proizvedem u dvadesetim čini mi se kao veoma lično i uznemirujuće. Bežim od fikcije utemeljene u nerealnim svetovima ili likovima sa magijskim sposobnostima, možda zato što sam već odavno prestala da verujem u čuda i motiv izbavljenja bez prethodne ljudske patnje. Često mislim da je zbog toga moj rad sa decom i mladima uzaludan i zamoran. Nisam sigurna da bilo kome od njih mogu da budem zanimljiva i inspirativna, ovako polomljena i beznadežna. Ipak, oni me svakodnevno uveravaju u suprotno i to me tera da verujem da bar jednu stvar radim ispravno u ovim prokletim godinama, u kojima ne znam ko sam i da li zaslužujem ovo što imam.

Znam da sam zaslužila da se sećam trenutka u kom sam napila svoju sestru dok smo čuvale njeno dete. Sestra je satima ponavljala da se dugo nije tako lepo provela. Sedele smo danas u bašti kafića, naime, ništa spektakularno, ali jednostavnost trenutka izazvala je sreću na njenom licu, kakvu već nekoliko meseci nisam videla. Izgleda da sam rođena da zabavljam ljude i da ih teram da napuste šablon u kom su. Volim kada mi veruju, kada mogu da sa mnom podele ono što nisu ni sa kim drugim. Sve ostalo mi se čini kao uzaludan posao. Jer samo u mojoj zabavi niko ne nalazi ništa pogrešno. Pa čak ni moj sestrić, koji je nikad mirnije spavao, dok smo nas dve pokušavale da uz alkohol zaboravimo realnost kapitalizma, zbog kog ona mora da krene da radi pre nego njen sin napuni godinu dana, zbog kog nema prava na godišnji odmor nakon porodiljskog i zbog kog, verovatno, više nikad neće roditi.

Beži mi se, jer ne znam koliko još vremena imam za život u iluziji koju sama krojim. Beži mi se, jer će realnost ovde sve više boleti. I zahtevaće sve više žrtava… Leto je idealno za beg. Bar za onaj na kratkotrajne staze u kojima možeš da opipaš mogućnost konačnog odlaska. On je to uvek mogao… Zato me je i stalno plašio da će otići. Dok to nisam uradila ja… Uvek volim da preduhitrim ishode tragičnih događaja. Zato sam dobro pripremljena za smrt. Sreću uvek pustim da me iznenadi, ona je uvek lepša kad se ne očekuje.

O autorici:

Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.