„Samo budala misli da će sve biti isto!“

Zijah A. Sokolović, CABAres CABArei

Piše: Teodora Marković

Napuštam stan mnogo pre dogovorenog vremena. Ostavljam neraspakovani kofer u uglu sobe, plaši me dodatan posao koji dolazi njegovim otvaranjem. Rukavice, šal, kapa… Slušalice… Obavezno slušalice. Inače ću manično početi da slušam priče ljudi iz autobusa i one će onda neminovno postati deo moje priče. Gledam isključivo u asfalt, kako bih izbegla slučajno prepoznavanje na ulici i nepotrebnu konverzaciju, makar ona podrazumevala samo pozdrav. Ljudi me plaše. Svako njihovo pitanje, korak je ka otkrivanju dešavanja u mom životu, a ja nisam sigurna mogu li i sama da ih spojim u neku skladnu celinu.

Beogradske ulice su neobično puste. Zaboravljam da je nedelja i da su porodične obaveze tada najzahtevnije. Nateram se da javim da sam dobro, onima koji brinu o tome. Tramvaj stiže prvi. Čim zakoračim, shvatim da sam izabrala dužu putanju i prevoz bez grejanja i sedište odmah pored vrata. Ne skidam ni jaknu, ni rukavice, ni šal, ni kapu. Žalim što sam uopšte napustila stan. Trudim se da bar na trenutke ne razmišljam o poslu, ali me ovaj večernji odlazak u pozorište iznova podseća na to. Kada sam upisivala fakultet, nikada nisam razmišljala o promeni percepcije prema najvećoj ljubavi u mom životu. Osećam se kao stari supružnik, u izlizanom braku, koji se sa tugom seća kako je nekada zaljubljeno gledao telo svog partnera, a sada ga zna napamet. Tako i ja znam sve zaplete, glumce, autorske poetike, nažalost i privatne živote istih tih glumaca i reditelja, te sada, nakon dugogodišnjeg, svakodnevnog rituala, više ne mogu da osetim bilo kakvu iskru one detinje radosti koja je postojala u meni. Previše znanja o nečemu često pokvari stvari, naročito odnose.

Koračam ka Slaviji. Slike krvavih ruku prekrivaju trotoare, zidove, ulice… Nisam bila u ovom delu grada još od protesta. Posmatram kružni tok. Kako nema mnogo saobraćaja, dobijam poriv da se zatrčim i ponovo skočim u središte fontane. Telo me na vreme opomene da za takve stvari imam hrabrosti samo kad je gomila ljudi oko mene. Ili možda samo kada je Aldin tu… Tada pristajem da mu sedim na ramenima i glasno urlam – Generalni štrajk! Ili da pijana stanem sa njim na električni trotinet i brzo se vozim sarajevskim ulicama ili da pozvonim ljudima na interfon i brzo pobegnem. Sada, ipak, idem u pozorište, za nečije standarde previše sređena, za moje neuredna. U foajeu će me sačekati glumac i uvesti pre ostatka publike. Sada igram neku drugu ulogu, često omraženu u mom sistemu vrednosti. Ali moram da je igram i igraću je do kraja života, iznova ponavljajući ustaljene fraze, bez mnogo prostora za improvizaciju.

Možda, pre svega, jedan kolač. Imam dovoljno vremena da pobedim strah. Nisam išla u tu poslastičarnicu od našeg poslednjeg susreta. Neprestano je pričao o sebi, ni ne sluteći da ću nakon nekoliko minuta da odem i nikad se više neću javiti. Grlila sam ga, čvrsto stezala, tako da zapamtim miris, toplinu, udobnost i spokoj. Uspela sam u tome. Ponavljao je da želi da pojede kolač, da nas gledaju drugi ljudi, da ćemo produžiti kod njega… Što je više ponavljao, ja sam ga snažnije grlila. Oči su mi se punile suzama i nisam mogla da pojedem najnoviji kolač u toj poslastičarnici. Pojeo ga je on, dok sam ja izmišljala hitan sastanak na koji moram da odem. Gunđao je da je moj posao uvek i bio prepreka za sve u našem odnosu. Klimala sam glavom, ljubila ga po licu, vratu, snažno stiskala njegove ruke, a onda otišla. Potom onemogućila svaki kontakt između nas. Konačno, nakon nekoliko meseci, mogu da pojedem taj kolač.

Došlo je vreme za ulazak u pozorište. U taj hram, koji ne znam od čega opstaje, sem od duša zaluđenih entuzijasta koji veruju da rade nešto smisleno. Među njima sam i ja, naravno. Blago otvaram vrata, nenamerno stvarajući buku, jer ako na vratima piše „vuci“, ja ću ih gurnuti i obrnuto. Da, ljudi obraćaju pažnju na onu koja je upravo otvorila vrata. Neko duže zadrži pogled, neko kraće. Ovim drugima sam izuzetno zahvalna. Stigla sam nekoliko minuta pre… Osuđena sam da čekam… Ne mogu da se sklonim u ćošak, svuda su ljudi. Svi su došli s nekim i svima je nešto izuzetno smešno. U ovakvim trenucima zahvalim se telefonu. Dok mehanički prelistavam Instagram objave, začujem žamor glasova, od kojih razaznajem – Eno ga! Podignem pogled i ugledam onog kojeg čekam. Zijah ulazi u foaje, za sobom vuče mali roze kofer i široko mi se osmehuje. Povremeno se osmehne i ljudima pored kojih prolazi. Saopštava mi da večeras odigrava svoju monodramu „CABAres CABArei“ 1480. put. Na par trenutaka nepomično stojim, a onda me Zijah sprovodi kroz gledalište. Sedam na stolicu, ali i dalje ne mogu da izbacim iz glave brojku 1480.

On se penje na scenu, namešta mikrofon, staje spram svetla. Rasvetljivač ne primećuje da jedan reflektor ne radi. Zijah, naravno, primećuje. Izgovara nekoliko rečenica različitom intonacijom, pita da li je sa mikrofon sve u redu, tehnika kaže da jeste, u toku izvedbe će se ispostaviti da nije. Ali Zijah 1480. put izgovara taj tekst i nije važno da li postoje distorzije, tekst dolazi do publike i oni se već nakon prve rečenice gromoglasno smeju. Ja više ne posmatram legendarnog glumca u poznim godinama, ja sada posmatram mladića, koji kao da je prvi put stao na scenu i ima ogromnu želju da osvoji sve u gledalištu. Mladića koji je došao da pokaže šta zna, mladića koji najavljuje da će uskoro postati velika zvezda i na kraju svega, mladića koji ima iste probleme kao i publika kojoj se obraća.

Nešto se konačno smirilo u meni. Ponovo sam na pravom mestu… Ne postoji ništa izvan tog sveta. U kom prolazimo kroz razaranje jednog ljubavnog odnosa, kroz starenje, pa na samom kraju, kroz umiranje celog jednog sveta i čovekov pokušaj mirenja sa tim. I shvatam da je jedini mogući put mirenja sa svakodnevnim životnim problemima, ništa drugo do umetnost. Moj put kroz pisanje, Zijahov put kroz igru, tvoj put kroz ono što ti odlučiš da nazoveš umetnošću. Kolika je silina u onog ko je sposoban da više od hiljadu puta pred stotinama ljudi ogoljava svoju kožu, govori o onome što ga tišti i uspeva da se tome nasmeje? Smeh… On definitivno isceljuje. Ljudi takođe.

Nakon puna dva sata, u kojima je Zijah neprekidno govorio na sceni, bez pomoći rekvizite ili bilo kakvog scenografskog elementa, shvatam da je pozorište jedna od retkih preostalih oaza u kojoj vlada kultura slušanja. Konačno nešto možeš da kažeš i konačno to neko može da čuje. Možda zato vrh naše trenutne vlasti ne voli da posećuje pozorište… Poslednja rečenica koju Zijah izgovara jeste: “Samo budala misli da će sve biti isto!” I ovo može da se prelije na sve segmente života. Ako će biti isto, što se zaljubljuješ iznova? Ako će biti isto, što ideš na posao svakog dana? Ako će biti isto, što postoje izbori? Ako će biti isto, ako će biti isto…

Vraćam se u Sarajevo, s mišlju da nijedan povratak tamo nije bio isti. Da su uvek dolazili novi ljudi i da su me čekali oni stari. Vreme je da kažem nešto osobi koja me čeka, vreme je da se pripremim za svoju prvu premijeru u tom gradu, vreme je da tata prvi put dođe u Sarajevo nakon rata, vreme je da mama prvi put u svom životu dođe u Sarajevo, vreme je da ti kažem da te volim i da ti to iznova ponavljam svakog dana, bez brige da li će ti to dosaditi… Vreme je za mnogo toga, ali prvo valja raspremiti stvari iz kofera…

O autorici:

Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.