Piše: Tarik Hadžirović, Blindography
Prije svega, da se razumijemo: mi slijepi koristimo isti rječnik kao i svi ostali. Kad kažem da sam neki dan gledao utakmicu Brazila i Maroka, niko ne treba da se trza. Tehnički, jesam slušao, ali nema potrebe za tim jezičkim preseravanjima. Ako bismo baš svaku riječ prilagođavali, onda bih ja vas mogao pitati: “Jeste li gledali i slušali prijenos?“ Ispravno bi bilo, ali zvuči glupo. Zato, kad me budete željeli pitati jesam li gledao neku utakmicu, nemojte se ustručavati pitati baš tako.
A sada, o mundijalu. Kako ga ja pratim?
Komentator mi daje sliku utakmice. Ono što većina ljudi smatra pozadinom, meni je glavni kadar. Zato me nervira kad komentator počne pričati o nečemu trećem – o politici, o historiji, o svom mačku – a lopta se kotrlja negdje blizu gola. Tad sam izgubljen. Osjetim to po reakciji publike: čuje se komešanje, povici, ali ja ne znam zbog čega. Da li je bio šut na gol? Da li sudija nije svirao faul? Ili je neko samo promašio loptu?
Nervira me i kad komentator kaže: “Pogodio je!” A šta je pogodio? Da li je ušla u gol? Da li je otišla u aut? Da li je pogodio prečku ili stativu? Zvuči smiješno, ali dešava se češće nego što mislite. Zato volim one koji brzo i jasno govore: “Šutirao je, lopta ide prema golu, golman boksuje…” To je poezija za moje uši.
Ove godine mundijal pratim kao i svaki drugi. Uključim TV i prepustim se. Emocije su iste kao i kod svakog navijača. Kada naša Bosna igra, ja sam na ivici stolice. Stišćem ruke, psujem, slavim. I potpuno je nebitno što ne vidim zeleno igralište – ja ga osjećam.
Ljudi s kojima gledam utakmicu često se začude: “Kako ti, brate, znaš da je gol?” Pa, čujem huk s tribina ili pištaljku. Nije baš nuklearna fizika.
Jedino što mi ponekad nedostaje jeste ta širina. Komentator mi kaže da je Mbappé u šansi, ali ne znam ko ga prati, ko je ispred njega, ko mu dodaje, ima li odbitak. Tu je moj doživljaj sužen. Zato sam oduševljen kad čujem za tehnologije poput OneCourt – table koja vibrira i pokazuje kretanje lopte. Za sada toga nema kod nas, ali ko zna, možda jednog dana budem sjedio na tribini i osjećao loptu pod prstima. Dok ne dođe taj dan, tu su komentatori, tribine i moja mašta.
I tako ja pratim mundijal. Sa svojim čudima, sa svojim frustracijama, ali sa istim žarom kao i vi. I kad neko bude pitao: “Jesi li gledao sinoć utakmicu?” – odgovor je jednostavan: Jesam, i bila je ludnica.
A za sve koji žele da znaju više o tome kako slijepe osobe prate sport, na Blindographyju ima detaljan članak koji je pisao moj kolega. Toplo ga preporučujem.
