Piše: Kenan Zuković

U hladu je trideset stepeni. Ližeš sladoled iz plastične loptice, one koju će neko kasnije nabaciti na kuku za šlepanje auta.

Plaže su vam u Mlinima, Srebrenom i Kuparima. Imaš pet godina i ne znaš baš dobro plivati. Od alata imaš kanticu za pijesak, grabljice i lopaticu.

Nečija mama dovodi djevojčicu koja ima isto godina kao i ti. Na plaži baca peškire odmah pored vas. Ne prolazi ni minuta, a ti već nosiš kanticu, djevojčica lopaticu i grabljice. Gologuzi. Kao Malik i Maša u Ocu na službenom putu.

Ona puni kanticu pijeskom, prevrće je i podiže. Ispada nešto nalik dvorcu i ona je sretna.

– Šta ti je to? – pitaš.

– Dvolac – odgovara.

Oboje ste bez prednjih zuba i ne znate izgovoriti slovo R.

Onda ti trpaš pijesak, okrećeš i prevrćeš.

– Šta ti je to? – pita ona.

– Tlistać – odgovaraš, a htio si reći tristać.

Gleda te razočarano. Očekuje dvorac. Ali ti si dječak i ne sanjaš kao što sanjaju djevojčice. Pita te šta će ti tristać. Kažeš da ti treba da dođeš do njenog dvorca. Zbog toga se ponovo raduje.

Saginješ se da nešto uzmeš. Po guzi ti se lijepi pijesak u obliku srca. Djevojčica se raduje tačno onoliko dugo koliko ti treba da ispustiš svog prvog morskog galeba — prdneš, a pijesak se rasprši pred njenim plavim očima.

Ustaje i u ljutnji ruši dvorac. Ti, iz protesta, odnosiš kanticu i grabljice.

Nekad kasnije namjerno ti se popiški u indijanski kanu, a ti probušiš njenu Nivea-plavu loptu.

Bit će to ljubav na prvi pogled, iz koje shvataš da djevojčice ne trebaju previše sanjati, a dječaci ni slučajno prditi.