Piše: Teodora Marković

Film Žitije Brajanovo premijerno je prikazan 1979. godine u Velikoj Britaniji. Reditelj ovog filma Teri Džouns, ali i ostatak Monti Pajton ekipe, istog trenutka naišli su na osude, kako bioskopske publike, tako i kritičara. Preispitivanjem svetog hrišćanskog spisa (Biblije) i parodiranjem jednoumlja koje traje vekovima, Pajtonovci ni ne slute da će istovremeno stvoriti film koji će se naći na listama najboljih komedija na svetu, ali i koji će biti zabranjen u mnogim zemljama.

Priča filma prati strukturu koja je prisutna i u samoj Bibliji, uz promene na nivou sudbine likova i njihovih karakteristika, stavljajući ih u okvir o kom se do tada nije mislilo kao mogućem. Dakle, glavni junak Brajan rađa se iste večeri kada i Isus Hrist, u štali blizu njegove, te tri mudraca greškom pomisle da je Brajan mesija. Do kraja filma, Brajan prolazi kroz različita iskušenja, sve dok ne dođe do sopstvenog raspeća, kao i sam Isus. Stavljajući arhetipsku priču o stradanju u žanr komedije, Pajtonovci otvaraju bezbroj tema za razgovor i preispitivanje kanona.

Ideja za ovaj scenario nastaje kao posledica pritiska na autorski tim, nakon uspeha njihovog filma Sveti gral, koji je satirizovao legendu o kralju Arturu. Postojale su razne ideje na početku, od toga da je Isus razapet na krst koji se raspada zbog neveštih stolara koji su ga napravili ili da je Brajan trinaesti apostol, ali na kraju, priča se završila na Brajanu kog okolina pogrešno smatra mesijom i koji ne želi da ima sledbenike. Film ne bi bio snimljen bez pomoći bivšeg člana Bitlsa i obožavaoca Montija Pajtona, Džordža Harisona, čija je producentska kompanija dala novac da se ovaj film snimi. Harison je iz čiste ljubavi prema radu ovog tima želeo da pomogne i vidi produkt njihovog rada, a prvobitni producenti EMI Films povukli su se u poslednjem trenutku zbog teme samog filma. Ipak, nakon skoro dva meseca snimanja u Tunisu, Jerusalimu i Kartagini, film je snimljen i ubrzo pušten u distribuciju.

“Life of Brian”

Pre nego što krenemo sa analiziranjem idejnih stvari u filmu, važno je da definišemo komediju i ono što ona u gledaocu/čitaocu može da izazove. Komedija je strahovito vezana za društvenu normu, čak kroz razvoj komedije možemo pratiti društvene norme, ona je subverzivna i zato je na dnu žanrovske hijerarhije, upravo jer dovodi te društvene norme u pitanje. Njena medicinska, lekovita svojstva proizlaze iz oslobađanja. Katastazis (nasuprot katarzi) je oslobađanje od straha u odnosu na društvene norme. Suština komedije je da oslobađa od određenih strahova – bilo društvenih, bilo arhetipskih (npr. strahovi od incesta, tabu teme itd). Parodija insistira na nečemu što je jako dramatično, odnosno na stvarima koje društvo doživljava kao ozbiljne, kao suštinske, kao stubove sopstvenog sistema vrednosti i koje komedija nesumnjivo može dovesti u pitanje.

Bergson u svojoj knjizi „O smehu” govori da je za smeh pre svega potrebno društvo: „Da bismo razumeli smeh, treba ga vratiti u njegovu prirodnu sredinu, a to je društvo; smeh mora da odgovara izvesnim zahtevima zajedničkog života. Smeh mora imati društveno značenje.” Ovo je upravo ono na čemu ovaj film počiva: autorska ekipa uzima jedno društvo (u ovom slučaju hrišćane) i stavlja ga u različite situacije, koje preispituju njihova moralna načela. Na primer, u sceni u kojoj skupina ljudi sluša Isusovo propovedanje, oni koji stoje u poslednjim redovima pitaju se kada će konačno nekoga da kamenuju, jer im je dosadno od dužine trajanja propovedi. Nakon toga preispituju i veličinu nosa čoveka koji stoji ispred njih, pa se svi međusobno posvađaju. Dakle, jedan sveti događaj, koji bi u narodu, uobičajeno po predanju, izazvao produhovljenje ili saosećajnost za nekoga, ovde je u startu prikazan kao običan, ljudski i veoma nizak. Što nas dovodi do još jedne bitne Bergsonove teze za komičnost, a to je da ona mora posedovati ljudskost: „Nema komičnog izvan onoga što je čisto ljudsko. Neki pejzaž može da bude lep, dražestan, divan, beznačajan ili ružan; ali on nikada neće biti smešan. Smejaćemo se jednoj životinji, ali samo zato što smo u njoj otkrili držanje čoveka ili neki čovečiji izraz.”

Do samog kraja filma, autorski tim ne menja svoj način pričanja priče. Oni grade kolaž skečeva, te od mnogobrojnih fragmenata izgrađuju određenu celinu, koja često ima ritmičke probleme i često biva izlizana u svojoj repetativnosti. Pored toga, jedno od učestalijih sredstava za izazivanje efekta komičnosti jeste i hiperbolizacija – ako se kamenuje jedan čovek, on će se kamenovati prvo jednim kamenom, pa zatim s nekoliko njih istovremeno, sve dok se potpuno ne obori ogromnom stenom. Nasilje nad telesnim kao izvor smešnog, kao i transgender, ovom filmu često daju pozitivne aspekte i čine određene situacije smešnijim. Zbog ovakvih postupaka, već posle nekoliko minuta od početka filma, mi gubimo bilo kakav moralni otklon zbog pristupa temi kojom se bavi, već uranjamo u priču i počinjemo da uživamo u Brajanovim avanturama i izazovima koji su pred njim.

Dakle, već sada dajem odgovor na pitanje postavljeno u samom naslovu – da, moguće je smejati se svemu. Čak i najstrašniji i najsuroviji događaji iz istorije mogu biti ispričani iz komične vizure i možda poslati snažniju poruku nego kad se pričaju u dramskoj formi. Kao primer navodim filmove Jojo Rabbit Taike Vaititija i Veliki diktator Čarlija Čaplina, koji kroz žanr komedije govore o Drugom svetskom ratu i nacizmu, koji je zasigurno jedan od najgorih produkata čovečanstva. Moglo bi se reći da i Pajtonovci u filmu  Žitije Brajanovo aludiraju na progon Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Scenografija dodatno ide u prilog tome, jer se sve odvija u katakombama i skučenim prostorima. Takođe, kao što je već pomenuto, kritika jednoumlja koju je autorski tim hteo da sprovede na hrišćanstvo lako se može preneti i na naciste, ali i na mnoštvo ostalih pokreta. I sami autori priznali su da su određene scene ipak odbačene u montaži pre premijere, što se zasigurno može smatrati i vrstom autocenzure.

Kao još jedan od nedostataka filma navodim i deus ex machina otmicu Brajana od strane grotesknih vanzemaljaca i kratku bitku u svemiru, koja ne služi ničemu sem da izvuče Brajana iz nezgodne situacije u kojoj se našao. Moguće da je autorski tim hteo da bude u korak sa tadašnjim aktuelnostima i uspehom filma Ratovi zvezda ili da jednostavno prikaže da sukobi i nemiri postoje čak i u svemiru, ali jednostavno, to nije dobro sprovedeno i čitav postupak deluje krajnje jeftino i besmisleno.

Ipak, ono u čemu je ova ekipa uspela jeste igranje sa organizovanim grupama i potenciranje na njihovoj karikaturalnosti, koja je potrebna ljudima, jer ljudi uvek žele nekoga koga će da slede i grupu u kojoj će da se osete prihvaćeno. To je još jedna od bitnih stvari za proizvod smeha kod Bergsona – „Da pređemo na društvo, živeći u njemu, živeći od njega, mi ne možemo da se suzdržimo da ga ne smatramo živim bićem. Smešna će biti, dakle, svaka slika koja bi nam mogla nametnuti predstavu o društvu koje se prerušilo i, da se tako izrazimo, o jednoj društvenoj maskaradi. A ta nam se predstava pojavljuje čim zapazimo na površini živog društva neku inertnost, nešto svršeno, nešto najzad što je konfekcijski izrađeno.”

Ovaj film ismeva i revolucionarne grupe i britanske levičare iz sedamdesetih, smeštajući moderne stereotipe u istorijsko okruženje. Sve grupe u filmu protive se rimskoj okupaciji, ali se istovremeno i svađaju međusobno, te neprekidno stvaraju nove frakcije. Borci za slobodu gube vreme u debatama, a kao još apsurdnija stvar, dešava se da tokom tih debata potenciraju upravo na tome da ne smeju da gube toliko vremena na rasprave. Čuvena je scena u kojoj Redž drži govor i pita – Šta su Rimljani ikada učinili za nas? Posle čega slušaoci nabrajaju pozitivne aspekte rimske okupacije kao što su kanalizacija, medicina, obrazovanje, javni red, vodovod… Nakon čega Redž ponovo postavlja pitanje – Osim kanalizacije, medicine, obrazovanja, javnog reda, vodovoda, šta su Rimljani ikada učinili za nas?

U ovome leži i put ka definiciji karnevala i grotesknosti koje ovi likovi nose sa sobom. Karneval je izuzetno značajan za razumevanje funkcionisanja srednjovekovnog, pa i renesansnog čoveka. Karnevali, naravno, teorijski posmatrano, svoje uporište imaju u saturnalijama, a saturnalije u dionizijama. A šta zapravo stoji iza svega toga? Karneval je jedna heterogena, duhovna delatnost pučkog stanovništva, koja se događa i u nekim oblicima teatarskog dešavanja, i u poeziji, i generalno u ponašanju. Ono što je za karneval važno jeste da on nije pozorište – karneval nema podelu na gledaoce i učesnike; svi su učesnici u karnevalu. Čini se da je njegova ideja da posmatra svet obrnut naopako. Karnevali su organizovani u periodu koji je obično obuhvatao kraj zime i trajao do početka Uskršnjeg posta. To je trenutak kada se ljudi pripremaju za veliki post i karneval je predstavljao jedan takav auftakt u poimanju hrišćanski uređene sredine. Odjednom se upada u tešku paganštinu, i u stvari koje su potpuno neočekivane, nešto što bismo nazvali teškom blasfemijom. Crkvena služba se pretvara u svoju suprotnost. Dakle, ideja tog čvrstog, rigidnog hrišćanstva koja nas prožima kada razmišljamo o srednjem veku zapravo je samo vrh ledenog brega zvanične književnosti, a istina je mnogo složenija.

Ideja karnevala je biološka, ili možemo reći – prirodna. Karneval se stalno bavi jednim te istim ciklusom i vrstom promene: buđenje proleća, rast i bujanje svega i obnova života; u zimu gašenje, nestanak, smiraj itd. Nije čudo da zato svaka religija ima motiv rastrgnutog boga koji silazi u donji svet. Od egipatskog Ozirisa, grčkog Dionisa, akadskog Tamuzija, pa do Isusa, koji takođe vaskrsava u proleće. Ideja večnog vraćanja istog je nešto što nas ispunjava optimizmom – ja kao pojedinac možda umirem, ali vrsta opstaje, i mi pobeđujemo smrt. Upravo zbog toga je karneval situacija u kojoj se zajedništvo plasira kao najvažnije, i ono što obeležava karneval jeste taj smehovni aspekt. To se i zove smehovna slikovnost, gde je praktično čitav svet podvrgnut ruganju. To ruganje je dobroćudno, trijumfalno u smislu pobede nad smrću i potpuno se poklapa sa načinom na koji su Pajtonovci završili svoj film.

Dakle, na samom kraju, Brajanove prilike da se oslobodi od hapšenja Rimljana su propale. Kao borac za slobodu hrišćana, Brajan će biti razapet. Ali ova scena nimalo nije tragična. On pronalazi snagu podstaknut od drugih razapetih ljudi, koji horski pevaju pesmu Always Look on the Bright Side of Life. Pesma nosi optimističnu poruku koja insistira na pozitivnoj strani života i na tome da vaskrsenje ne postoji, te da je prelepo što ponovo postajemo ništa –

Znaš, postao si ni iz čega i tome se vraćaš.
Šta si izgubio? Ništa!

Pesma Always Look on the Bright Side of Life postala je legendarni hit u narednim godinama. Mnogi ljudi su videli ovu pesmu kao odu optimizmu koja potvrđuje život. Erik Ajdl izveo je ovu pesmu 2012. godine na ceremoniji povodom zatvaranja Letnjih olimpijskih igara, takođe pesma je pevana na komemoraciji Grejema Čepmena, a kao glavna tema izvodi se na koncertima grupe Ajron Mejden.

Iako se Brajanovo raspeće smatra jednom od najkontroverznijih scena u istoriji filma, ona u narednim godinama postaje alegorija života i prikaza raspeća kao ne tako strašnog čina. Čak i u samom filmu nekoliko likova potvrđuje tu tezu (npr. kada Brajan pita svog cimera u zatvoru šta će mu se dogoditi, ovaj mu odgovara: „Oh, verovatno ćeš se izvući raspećem”). Režiser Teri Džouns rekao je: „Svaka religija koja pretvara oblik mučenja u ikonu koju obožavaju, čini mi se prilično bolesnom vrstom religije”. Pajtonovci su takođe isticali da ne žele da unište veru ljudi. Oni ismevaju praksu moderne, organizovane religije, ali ne i samog Boga. To je potkrepljeno i činjenicom da u toku filma, kad god se pojavi pravi Isus, on se pokazuje s poštovanjem i s oreolom.

Stižemo i do krajnje teze, a to je da se ljudi uz pomoć smeha oslobađaju straha, učtivosti, licemerja; kroz smeh nam je sve dozvoljeno – u ograničenom periodu i prostoru. Ali zar nije i lepota slobode baš u toj prolaznosti? Smeh postaje oružje protiv oprečnih političkih sistema, dogmi, smrti i bilo kakvog vida hijerarhizacije i pomaže nam da s emotivnim otklonom sagledamo pozitivne i negativne strane određene situacije. U ovom slučaju, Brajanov život nudi humor kao protivtežu nihilizmu i dokazuje da su religija i humor kompatibilni jedno s drugim, te da bi se trebalo smejati apsurdu, jer se protiv njega ne može boriti.

Dok se spremam za odlazak u Tunis, gde ću posetiti lokacije na kojima se snimao ovaj film, preporučujem da ponovo pogledate vaše omiljene komedije i pišete mi svoja iskustva o istim. Žitije Brajanovo je film koji je promenio moju percepciju i odnos prema komediji… A definitivno i odnos prema životu. Jer sam odmah nakon gledanja filma shvatila da jednog dana, sve što nam preostaje jeste da se ovome (šta god to za vas bilo) smejemo…

O autorici:

Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.