Sa Tamarom Ljubičić, prvom solisticom Baleta Narodnog pozorišta Sarajevo, razgovarali smo o ovoj magičnoj umjetnosti, njenoj ljubavi prema baletu, o zahtjevnom i rigoroznom životu balerine, energiji i emocijima koju unosi u svijet baletne umjetnosti, o pandemiji koja je donijela velike promene i ograničenja za sve, pa i za baletne umjetnike. Tamara Ljubičić je rođena u Novom Sadu. Osnovnu i srednju baletsku školu završila je 2008. godine u Baletskoj školi Novi Sad u klasi Biljane Njegovan. Iste godine angažovana je u Baletu Srpskog narodnog pozorišta. Godinu dana kasnije dobija angažman u ansamblu baleta Narodnog pozorišta Sarajevo, a od 2016. godine je prva solistica baleta. Sarađuje sa istaknutim domaćim, ali i gostujućim koreografima poput Vasilija Medvedeva, Davidea Bombane, Edwarda Cluga, Dinka Bogdanića i mnogih drugih.

Piše: Duška Amidžić

Foto: Zoran Lešić

Kako ste našli u tako jedinstvenoj i nekonvencionalnoj umjetnosti poput baleta?

To se jednostavno dogodilo. Ples me je pokretao još od ranog detinjstva. Tada sam poželela da idem na časove baleta i tamo je za mene sve bilo tako prirodno i tako normalno. Ljubav na prvi pogled.

Koliko ste imali godina kada ste dobili prvi par špic patika?

Najlepši poklon za peti rođendan. Nekoliko dana pre rođendana prijatelji mojih roditelja su me odveli kod jednog obućara u Novom Sadu, koji je pravio baletske patike. Uzeo je mere mog stopala i ubrzo sam dobila patike na kojima nisam ni znala kako se stoji, ali u osećanju je izgledalo kao poznato iskustvo. Kasnije sam u baletskoj školi imala profesionalne patike, ali ove će uvek biti posebne.

Kao plesač, navikli ste biti u sali za probe. Navikli ste imati raspored, ciljeve i predstave. Nema proba, nema novih predstava, nema publike: Kako prvakinja baleta pleše kroz lockdown?

Postoje periodi u karijerama igrača kada su primorani da naprave pauzu od vežbi, proba i predstava zbog povrede ili nekih drugih situacija. Ovo je drugačije. Pandemija je donela velike promene i ograničenja za sve, pa i za baletske umjetnike. U nekoliko navrata nije bilo moguće ući u pozorište, u salu. Ono što je za mene, a verujem i za mnoge bilo užasavajuće, je što nisam znala koliko će sve trajati i kako održavati kondiciju u nekoliko kvardata dnevne sobe. Sada već skoro dve pune sezone ansambl vežba podeljen u grupe. Probe su ograničene i prate program koji izvodimo, ali je to daleko manje od onoga što je igraču potrebno da bi kvalitetno održavao formu. Predstave su svedene na koncerte i izvode se samo mali komadi iz predstava sa repertoara, varijacije i numere sa ograničenim brojem umetnika na sceni, pred minimalnim brojem publike u gledalištu. Dakle, sve je drugačije. U tim okolnostima, posvetila sam se tehnikama i vežbama za koje nisam imala vremena da ih praktikujem ranije, a želja mi je bila da ih dodatno istražujem. Pomeranje granica se ne događa nužno u sali ili na sceni, tako da je uz sve limite ovaj period za mene podjednako produktivan.

Uživate li u svakodnevnom baletno-tjelesnom treningu i da li biste nešto mijenjali?

Baletske vežbe su nezaobilazan deo svakodnevnice jednog baletskog umetnika. Tokom baletskog klasa fokusiram se na izvežbavanje tehnike u zavisnosti od toga kakve me probe očekuju i da li tog dana imam predstavu, te u skladu sa tim odlučujem kojim vežbama ću se posebno posvetiti. To je neka vrsta meditacije za mene, priprema za dan, razbuđivanje uma i tela.

Koliko je, po vama, važno trenirati svakog plesača individualno, vidjeti uz tehniku osobnosti pojedinca i to uklapati u ljepotu igre cijelog ansambla?

Svaki baletski ansambl nastoji da postigne nivo ujednačenosti da svi igrači plesu kao jedan, a da pri tome svaki igrač ostane autentičan. Zna se tačno šta je baletska tehnika i kako svaki element mora da se izvede da bi bio pravilan. Međutim, pored toga svaki igrač ima drugačiju građu tela, zaseban osećaj za ritam, kretanje, drugačiji karakter. Lepota je kada svi ti različiti igrači igraju u savršenoj sinergiji.

Znamo da je dio baletne igre i fizička bol, šta je plesačima bol koju moraju podnijeti?

Sastavni deo ovog poziva je bol. Bilo da je ona fizička ili emocionalna. Povreda ili bilo koje ograničenje u pokretu podjednako prouzrokuju fizičku i emocionalnu bol, a ništa od toga na sceni ne sme biti vidljivo. Nije moguće da je igrač svaki dan u odličnom raspoloženju i fizičkoj spremi da igra predstavu, pa i tada moramo učiniti sve, ponekad i zanemariti vlastite potrebe da bi predstava bila izvedena na najvišem nivou. To nije uvek lako, ali umetnik zna da je osećanje koje dolazi na kraju dobro odigrane predstave vrednije od bilo kojeg odricanja i žrtve. Želja za igrom je uvek jača, pa tako konstantno radimo na tome da pomeramo sopstvene granice bola. Jedino na taj način možemo potpuno uživati u slobodi na sceni.

Mislite li da kada bi fizičke žrtve koje plesači čine za svoju umjetnost bile više publicirane, to potaknulo zanimanje za balet? Ili to možda oduzima magiju?

Apsolutno, balet bi u svakom slučaju trebao biti puno više publiciran. Verujem da bi tako društvo pokazalo više interesovanja za ovu umetnost, a naš trud i napor koji ulažemo da predstave budu na vrhunskom nivou dobio na značaju. I stoga verujem da magija ne može nestati, naprotiv.

Poznati ste kao jedna od najboljih tehničkih plesačica ansambla. Kako uspijevate da uskladite tehniku i ekspresivnost?

Hvala. Ljubav prema profesiji, rad i disciplina. I tako svaki dan.

Da se možete vratiti u prošlost, koji biste savjet dali svom 16-godišnjem ja?

Malo više relaksacije i manje kontrole na životnim poljima koja nisu vezana za profesiju. To bih savetovala i 31-godišnjoj ja.

U čemu je vaša najveća snaga?

Pozitivne misli prema svim izazovima u životu. To me održava i konstantno snaži. I kada nije sve tako sjajno, trudim se uočiti poruku koja u tom trenutku upućuje na čemu treba raditi. Sve se dešava sa nekim razlogom, a na nama je kako ćemo to tumačiti, zato uvek biram vedriju stranu.

Koje su neke od baletnih radosti kojih gledaoci možda nisu svjesni?

Mnogo ih je. Nove patike, posebno osećanje kada stigne novi par špic patika, kostimi, scenografija, priprema pred predstavu, dan kada neki pokret izvedem bolje nego juče. Svaki dan otkrijem nešto novo, da određeni pokret može bolje, lakše, lepše da se izvede. Sve je radost. Čak i nakon loše predstave, posle prve emocije razočarenja, raduje činjenica da treba još raditi izvežbavati i pokušavati ponovo.

Šta biste voljeli da vaša publika osjeća dok vi plešete?

Isto što i ja u tom trenutku dok plešem. Kada prenesem energiju na publiku i zajedno uživamo, onda je to uspeh. Ako mi veruju i mogu da se povežu sa radnjom na sceni, tada i ja osetim povratnu energiju koja me dodatno motiviše. Za mene su to magični trenuci za koje bih volela da mogu trajati zauvek. Želja mi je da kući ponesu neku emociju, nije važno kakvu, ali ako se dogodi bilo kakva razmena, to je pozorište.

Kako u sarajevskom baletu iskoristiti sve potencijale (a mislim da ih imate), za stvaranje novih uzbudljivih predstava?

Pre svega sarajevskom baletu je potebna podrška. Nedostatak posebno muškog dela ansambla je gorući problem. Trenutno je gotovo nemoguće razmišljati o izvođenju aktuelnog repertoara, a da ne govorim o unapređenju istog. Pokazali smo da se sa malim ansamblom može napraviti dobar repertoar koji smo do sada nudili našoj publici. Obzirom da smo balet Narodnog pozorišta i u obavezi smo da negujemo i klasičan i savremeni repertoar, nadam se da će ansambl što pre dobiti adekvatan broj igrača kako bismo publici ponudili kvalitetetan i bogat repertoar.

Da li u 21. stoljeću klasični balet može biti uzbudljiv, nov, emocionalan, sa vlastitim umjetničkim jezikom?

Klasični balet postoji već stoljećima. Kroz sve te godine je evoluirao, ali i sačuvao tradiciju. Klasičan pokret nikada neće izumreti, uvek će biti jedinstven i izazivaće oduševljenje publike. Iako su moderan balet, neoklasičan balet i drugi plesni pravci danas veoma popularni, i dalje postoje koreografi koji ne odustaju od klasičnog pokreta, te po uzoru na vrhunska klasična dela, prave nove balete.

Za kraj: o čemu maštate i žudite, šta ispunjava vaš život, planovi…?

Još jedna sezona završava ovako skromno i u pandemiji, želja mi je da nova počne u boljim uslovima, da se život vrati u normalan ritam, a publika u gledalište.