Prvi plakat je napravio kada je imao šesnaest godina za beogradsku opštinu Palilula, odnosno Palilulsku olimpijadu kulture. Od tada do danas prošlo je trideset godina posvećenog rada koji prati više od tri stotine svjetskih nagrada za grafički dizajn i advertajzing. Ako imalo pratite dizajn, kada vidite utičnicu koja plače zato što se zbog dugotrajnosti reklamirane baterije ne koristi ili pomjerenu liniju notnog sistema kao vizual jednog jazz festivala, onda ćete znati da iza tih jednostavno-komplikovanih rješenja stoji grafički dizajner Slavimir Stojanović.

Piše: Kristina Ljevak

Osim što uspješno kreira vizuelni identitet brojnih naručilaca s različitih strana svijeta, Slavimir Stojanović je nesvakidašnji majstor komunikacijskih vještina koji besprijekorno dizajnira vlastita predavanja. Mikser House u Sarajevu bilo je mjesto održavanja jednog takvog, dan nakon otvaranja Stojanovićeve izložbe „Komplikuj jednostavno“, kojom je u Mikseru počeo festival „Iz Beograda s ljubavlju“.

S pregršt ljubavi prema onome čim se bavi i prema onima koji ga okružuju govorio je sarajevskoj publici u prepunom gledalištu. Bila bi ogromna šteta kada bi mu dizajn dosadio, ali kada bi odlučio napustiti matičnu oblast, mogao bi se putem predavanja posvetiti motivisanju drugih. Pripada rijetkima koji oplemene sve čega se dotaknu. Tako je bilo i s knjigom, koja je posljednjih dana u fokusu čitalačke publike, ali i profesionalnih žirija.

Singi lumba u misiji spašavanja svijeta

„Singi lumba“ na tepajućem jeziku Nađe Stojanović značilo je „skini balon“, onaj helijumski, koji bi radi kućne radosti i razbibrige puštala namjerno da ode i zalijepi se za plafon. Nađa je kćerka Slavimira i Olje Stojanović, dvoje ljudi koji su prije osnivanja bračne kreativne zajednice zaokružili individualnu profesionalnu afirmaciju, pa se zrelo i odgovorno prepustili radosti odgoja kćerke i stvaranju porodičnog brenda „Futro“. Zato jedan od najboljih evropskih dizajnera danas u ogledalu vidi dizajnera, a primarnim ulogama doživljava ulogu oca i muža.

I zato u vrijeme dominacije naslova iz bulevarske štampe raduje primjer uistinu srećne porodice koja ima istančanu svijest o društvenom djelovanju.

„Singi Lumba“, ilustrovana knjiga za djecu, najprije je nastala kao rođendanski poklon kćerki i njenim drugovima i drugaricama. Oduševljenje mališana motivisalo je ovog kompletnog autora da se posveti profesionalnom objavljivanju i priče koje je pričao pred spavanje vlastitoj kćerki učini dostupnim i drugoj djeci. Nekoliko dana nakon Stojanovićevog gostovanja u Sarajevu „Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka“, objavljena u izdanju beogradske Lagune, na 62. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu nagrađena je za najljepšu dječiju knjigu. Potom mu je magazin Elle dodijelio nagradu za najboljeg vizuelnog umjetnika godine. I to je rijedak primjer da period između završenog intervjua i njegovog objavljivanja bude ispunjen nagradama uručenim sagovorniku. Ali to ne čudi od čovjeka i autora koji je najprije dobio nagradu za životno djelo pa tek onda diplomirao.

„To su bile serije priča koje ja svako veče pričam Nađi pred spavanje i koje su dobile oblik devojčice Singi Lumba koja ima talenat da nacrta rešenja problema na koje nailazi u životu. I uz pomoć svoga druga Felipea Bibija oni celom univerzumu rešavaju probleme.

To je bio obećani rođendanski poklon prošle godine, napravio sam nekoliko primeraka kako bih ih podelio njenim drugaricama i drugarima. Oni su se toliko oduševili da nisam mogao ništa drugo da radim osim da nađem izdavača za tu knjigu“, objašnjava Slavimir Stojanović početak Singine avanture, kojoj je, osim udahnjivanja života, pomogao i vlastitim socijalnim kapitalom te minulim radom, zahvaljujući kojima su Singa i Felipe brzo pronašli put do publike.

Magični prah autorstva

„Imam auru koja je Singi udahnula život. Unutar PR diskursa u javnosti zanimljivije zvuči kad neki poznati dizajner napravi knjigu za decu, to je mnogo atraktivnije već neko ko se tek probija“, kaže potvrđujući koliko je važno vlastite potencijale usmjeriti ka društvenom dobru.

„Ljudi moraju da rade za druge i moramo živjeti u široj društvenoj zajednici. Mnogo su se svi okrenuli sebi i svojim mikrosvetovima pod pritiskom težine života. Nije jednostavno uopšte i nikome nije jednostavno da preživi danas. Ni u Beogradu ni u New Yorku. Veliki su izazovi. Sve što možemo da uradimo jeste da napravimo nešto za sebe i svoju dušu, ali s idejom da će to i neko drugi takođe konzumirati. Osnova celog ovog napora je moja želja da pređem iz domena individualnog sređivanja sopstvenog života i pokušam da doprinesem društvu. Ova knjiga nema ni trunke ironijskog otklona prema realnosti, kojem smo svi skloni da bi nam duša preživela. Danas svi moramo da ubacimo neku dozu satire, ironije, sarkazma i cinizma, koji crpe pozitivnu energiju. Ova knjiga nema ni trunke toga. Bavi se isključivo dobročinstvom, plemenitošću, zajedničkim radom. Da čovek odluči sam preživeti i živeti bez drugih je tužno u najmanju ruku. Zato i živimo u svetu u kojem su svakome potrebne dodatna pažnja i ljubav jer smo se svi okrenuli sebi.“

Iako kompletnu knjigu autorski potpisuje, Slavimir Stojanović rijetko je radio naslovne stranice knjiga. Osim za prijatelje, bez naknade.

„Izdavačke kuće misle da sam skup i ne kontaktiraju me. Inače obožavam to da radim, kao što volim i plakate za pozorišne predstave, jer kad se rade takvi projekti, uvek se očešete o kreativnu auru autora tih predstava. Malo tog magičnog praha ostane i na vašim ramenima. To je kao da na neki način uzmete autora i celo pozorište kao taoce i hvalite se tim plakatom okolo. Ti koji si samo uradio plakat, a celi ansambl se ubio da napravi tu predstavu.“

Dio poslova u kojima izostaje doticanje kreativne aure drugih autora svakako su komercijalni poslovi i potreba naručilaca da ispolje vlastita kreativna razmišljanja, jer, kako kaže naš sagovornik, vrlo je neugodno zbog toga što kreativnost svi hoće da svojataju.

„Smatraju da imaju pravo reći svoje kreativno mišljenje, i realno imaju, to je vrlo demokratična pojava, ali nije svakome to posao. I vrlo je teško. Kao s ambalažom. Teško je napraviti dobru ambalažu ako je proizvod loš. Omot može biti najbolji na svetu, ali ako je to iznutra trulo, neće se prodavati, provaliće ljudi, videti da ne valja. Džabe ste radili dizajn. Zato je važno sagledavanje suštine projekata na kojima rade dizajneri i drugi kreativci. Ali ljudi danas pristaju raditi razne gluposti da bi preživeli,  sastavili kraj sa krajem. Ne dovode uopšte u pitanje to za koga rade, kakvi su ti ljudi za koje rade, kakvi su projekti na kojima rade. To je tužno, ali je to stanje stvari. Zato ljudi svako malo pokušavaju da pobegnu od toga kroz neke autorske projekte, kroz ono što njih oplemenjuje, i to je legitiman način da se realizuješ kroz nešto što si sam inicirao. To ja radim često.“

Dosljednost vlastitim snovima

„Posle tačno 30 godina studiranja, u junu 2017. završio sam Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, koji sam upisao u junu 1987. godine, posle završene Srednje dizajnerske škole u Beogradu. Sad nemam nameru da se zaustavim dok ne doktoriram. U prilogu je moj Facebook status, koji detaljno objašnjava okolnosti i motivaciju da edukaciju dovedem do najvišeg nivoa. Ovaj status je postao fenomen, jer ga je do danas lajkovalo 48.739 ljudi, sa 2.291 komentarom i 3.390 šerova. Nadam se da ćete mi omogućiti da moje obrazovanje dovedem do najvišeg nivoa“, napisao je u motivacijskom pismu prilikom upisa na master studij Slavimir Stojanović. Facebook status koji pominje veća je motivacija od tri stotine tutorijala na YouTubeu u kojim vas uče kako poboljšati vlastiti život. Napisao ga je nakon odbrane diplomskog rada, na koji se, uz završetak studija nakon duge pauze, odlučio zbog kćerke, duga prema sebi i prema roditeljima, koji su, prerano ga dobivši, odustali od svojih fakulteta. Uz poruku da je važno ne odustajati od vlastitih snova, Slavimirov čin ima dublju simboliku u nevremenima kada je obrazovanje devalviralo i kada se diplome kupuju na metar. Sve suprotno se postigne kad se na formalno okončanje edukacije odluči najbolji u struci. Za posljednje ispite, koje je položio s najvišom ocjenom, spremao se kao astronaut.

„To je jedan od gestova i efekata koje sam postigao ovim diplomiranjem, a koje sam pojačao tim objavljivanjem posta na Facebooku. Formalno obrazovanje je jako važno iz niza razloga jer otvara jedan sistemski način učenja. Naravno, ljudi će reći da ako nisam završio, a imam toliko uspeha, pa šta imam i da završavam. Uopšte se nije radio o znanju koliko se radi o poruci koja se tim šalje. U tome se krije tajna nove pozicije koju sam kod sebe poslije nekoliko godina otkrio. Moram više da se bavim svojim uticajem na društvo. To što sam uradio, uspeo da sebe pobedim i posle trideset godina se naterao da učim ponovo i da dam te ispite, to je poruka za društvo. Za sebe sam završio posao, ali dobro je ako to može oplemeniti druge, nadahnuti da urade važne stvari, da ih završe. Radi se o meni, ali o meni u društvu, a ne pred ogledalom. To je glavna zamka u koju svi upadaju danas. Imao sam sreće da to osvestim. Pokazao sam im na masteru da iza toga stvarno stoji jedan ogroman protok vremena, kontinuitet nezavršavanja nečega, završio sam da bih i detetu dao jednu vrstu poruke, da je važnije da se stvari ne napuštaju, da se od svojih snova ne odustaje. Danas se baš odustaje od vlastitih snova. Skoro svako je izmenio neku sliku iz rane mladosti o svojim snovima. Ovim sam zakucao da je to što sam sanjao kao klinac isto i danas. Tim sam sebe konzervirao u mladalačkom uzrastu da mogu i dalje kao dete da se igram sa svojim životom i poslom, da budem u svemu tome na neki način naivan. Ali kontrolisano“, kaže kroz smijeh te na pitanje ko mu uopšte može biti mentor na masteru, a potom na doktoratu, odgovara kako je riječ o vrhunskim stručnjacima i ponovnoj namjeri da završni radovi budu od društvene koristi.

Senzacije koje grade unutrašnji svijet

„Iskoristićemo taj momenat mog eksponiranja, preteranog doduše, ali ono je dobro za struku. Dobro je da se vidi da dizajneri nisu samo neki mutavi izvođači radova nego da imaju neki lik i delo iza sebe. Ako sam ja taj koji će da preuzme zastavu za celu struku, nemam nikakav problem s tim, načisto sam sa sobom oko svega toga.“

Osim formalnog obrazovanja, koje je sada zaokruženo, Slavimir Stojanović svakim svojim radom i predavanjem, kao nedavnim sarajevskim, demonstrira širinu vlastitog opšteg obrazovanja. A ono je, uz talenat i osjećaj za vizuelno, presudno prilikom pronalaska kreativnih rješenja i vizuelnog oblikovanja. Komplikovanje koje je jednostavno, a koje je njegov osnovni dizajnerski kredo, moguće je ako poznajemo niz oblasti za koje moramo pronaći određene logotipe, zaštitne znakove ili idejno rješenje plakata. Njegov dizajn je čist, jednostavan, komunicira s najširom publikom i svjedoči o nesvakidašnjoj autorskoj rafiniranosti i smislu za humor.

Imajući u vidu količinu danas dostupnih informacija, smatra da je upravo za tu vrstu lične nadgradnje važno imati mentora koji će nas usmjeriti, a za kojim je uvijek tragao.

„S ovim znanjem ja mogu da budem mentor, ali će i meni trebati mentor doživotno. To je jako potrebno. Zbog tog zatvaranja o kojem sam pričao mi smo zanemarili da neko nešto zna više od nas. Mi sve znamo najbolje. Kad ne znamo, onda se pravimo kao da nas niko ne gleda u tom momentu. Stalno te neko gleda. Univerzum te gleda sve vreme. I nemoj da lažeš.“

U potrazi zamentorskom figurom bio je cijeli život, počevši od najranijih godina odrastanja, koje je proveo kod bake i dede službeno angažovanih u Washingtonu.

„Tamo sam bio pogubljen potpuno. Sećam se tog osećanja nepripadanja i izgubljenosti. Onda je deda preuzeo tu mentorsku ulogu, a i posle sam se stalno naslanjao na ljude koji imaju nešto da me nauče. Duboko sam verovao da ću lakše od drugih da naučim nego sam. To je moje osećanje od detinjstva. Prvo, ne mislim da sve znam, a tek imam da naučim. To je osećaj kontinuiranog usavršavanja. Nužan je rad na sebi. Moraju da se čitaju knjige, da se ide u bioskop i u pozorište. Ne mora ništa, ali dosta je bolje ako se ovo što sam nabrojao radi. Unutrašnji svet se stvara na tome. Na tim iskustvima. Na senzacijama koje dobijaš od drugih ljudi“, objašnjava Stojanović vrijednosti koje slijedi, a koje su nažalost suprotne dominantnim obrascima, a sve zbog straha, koji je, kako kaže, vladar svijeta.

Život na površini i laka podložnost strahovima

„Kad je strah pojačan, kad se na njemu insistira, onda imaš osećaj da se moraš zaštititi kako znaš i umeš. I opet se vraćaš na to da se baviš sobom kroz puku zaštitu egzistencije, a ne sobom kroz nadahnuće, čitanje knjiga i gledanje u pravilno ogledalo tako da misliš da je to što vidiš fantastično i pomisliš da si stvarno fantastičan. Danas svi živimo na nekoj površini, to je problem koji vidim i nastojim korigovati svojim delovanjem. Život na površini podrazumeva laku podložnost strahovima, i onda ti se sve što vidiš oko sebe čini ekstremno bitnim a nevažnim i obrnuto. Ne znaš gde si uopšte zato što nećeš u sebe da uđeš dublje i sebe dublje sagledaš. Da vidiš ko si i kakav si u odnosu na koga. Najteže je to da sa sobom budeš načisto.“

Važno je gdje si ti, a ne gdje je New York, zaključio je nakon tamošnjeg iskustva u nekim ranijim godinama, kada je imao sve predispozicije za uspjeh u „velikom svijetu“.

„Kad sam bio tamo, to nisam tako shvatao. A to nije bilo tako davno. Bilo je pre desetak godina, kad sam proveo duže vremena s razmišljanjem da li da ostanem i, naravno, kao svi koji planiraju da rade ozbiljno u nekoj struci, razmišljaš da ideš u epicentar te industrije. U mom slučaju, to je oduvek bio New York, međutim nije se poklopilo sve kako sam razmišljao. Imao sam već firmu u Beogradu, sedmoro zaposlenih. Sedam u Beogradu, sedam u Ljubljani i obektivno mi nije bilo mesto u tom trenutku u New Yorku. Posle, kada sam to stavio u neku drugu perspektivu, shvatio sam da mi tada u New Yorku ne bi bilo baš nešto super. To je bio takav period života. Važno je kakav si tad i kakav si danas. Meni je danas mesto u Sarajevu. Sutra ću biti na Sajmu knjiga u Beogradu. Život ti se dešava onako kako ga ti nesvesno vodiš. Verovatno nesvesno ja nisam ni hteo da ostanem u New Yorku tada, a vamo sam svima pričao: ‘Sad ću ja tamo, kad odem, biće šou…’ Dobio sam i ozbiljne ponude da budem partner u jednoj ozbiljnoj agenciji, ali nisam se video u tome. Nekome to uspe i dobro se oseća tamo, recimo Mirku Iliću, koji je sjajan dizajner. On je jedan od tih mentora kojima verujem doživotno. Šta god me bude savetovao, poslušaću. Nije za svakoga samo New York nego i osećaj sužavanja talenta samo na stvari od kojih ćete preživeti. Te jače i napornije sredine te teraju da radiš sve što će ti doneti novac. A novac donose dve-tri vrste projekata, a ja sam, recimo, u stanju da radim deset disciplina. Tu vrstu levka, sužavanja talenta ja ne želim. Pogotovo što sam stariji. Hoću da radim knjige za decu, hoću da radim svoj brend, hoću da imam likovne eksperimente i izložbe i hoću da se bavim grafičkim dizajnom. To verovatno zvuči pretenciozno, ali ja tako živim. I zato sam srećan. Nisam video da je nekome to moguće u New Yorku.“

Kreativna agencija u jednom čovjeku

Epica, Cresta, Clio, Eurobest, Golden Drum, ADC, TDC, Brumen, Grifon, Global Award itd. samo su dio priznanja koja je Slavimir Stojanović dobio. Radovi su mu objavljeni u prestižnim svjetskim časopisima, među kojima su Graphis, Print, Communication Arts, Computer Arts, How, Media Marketing… Uvršten je i u Taschenovu knjigu Savremenog grafičkog dizajna. Svojevremeno je radio u agencijama, poput čuvene „Saatchi & Saatchi“, imao je vlastitu firmu na beogradskoj i ljubljanskoj adresi, a danas radi sam i svaki put oduševljava dizajnerskim i art radovima.

„Agencija nije za svakoga, posebno ne za one koji ne mogu da se nose sa netalentom drugih ljudi. Nisam imao priliku da često radim sa talentovanim svetom. Neki su bili, s njima sam prijatelj i danas i često neke projekte uradimo zajedno. Industrija i negativna selekcija koja traje dvadeset i nešto godina je uticala na dolazak priučenih ljudi u agencije. Nisu svi na nivou na kom bi trebali da budu i onda ja, koji dođem poprilično razvijen, ne mogu da se izborim s tom situacijom. Tada nisi lider u timu već na kraju sve sam završiš.

Mene to izluđuje. I ne znam što radim u timu uopšte. Ili imamo situaciju gde prođe nešto što nisam ja radio, a prođe zbog klijenata kod kojih takođe postoji mediokritetski sistem, i onda sam stalno bio u nekom povuci-potegni emotivnom osećanju, dok se nisam napokon osmelio da sve radim sam. I sada sam mini kreativna agencija u jednom čoveku. Mogu čak da uradim elemente pisanja tekstova i slogane, do, naravno, dizajna i oblikovanja. Tako da se sve više klijenata odlučuje da mene zove jer sam drastično jeftiniji od agencije s nekoliko desetina ljudi.“

Na kreativna rješenja ne troši puno vremena. Ne smatra to nužno dobrim, ali naglašava kako ima sreću da radi s klijentima koji su prepoznali da je to za njihov brend dobro.

„Uglavnom se tu radi o dizajnu identiteta i komunikaciji tih brendova, njihovoj strategiji, poziciji… Kad je riječ o kampanjama, to već teško sam čovek može da izvede i proizvede. Kampanje su mnogo fizički zahtevnije.“

Trudi se, radi i ne seri

„Kad smo bili klinci, od mene su mnogi bili talentovaniji. Ono što je mene odvajalo su bile nenormalna posvećenost i upornost. Ali moraš da imaš takvu socijalnu inteligenciju da se baš ne popneš ljudima na glavu. I ako im se već penješ, da budeš u tome šarmantan. Danas sam o sebi ovde pričao sat i po, nisam nikoga video da mu je dosadno. Mora se naći načina da se priča o sebi, a da se ne ode u neku samohvalnost. Na tome sam radio godinama. Sigurno sam bio nepodnošljiv kao klinac. Nisam se rodio baš s tom sposobnošću. Na svemu mora puno da se radi. Te ti se stvari poklope kad se puno trudiš. Otvori ti se vasiona i samo kaže: ‘Ovo je ovako.’ Plus što je naš posao takav da svaki dan mora da se smisli nešto neviđeno s postojećim formama i oblicima. Da nađeš novi amalgam, neki alhemijski koji će uroditi novim plodom. Baš je težak posao. A moja uloga odavno nije da ističem sebe. Ranije je to bilo uredu zbog novih poslova.“

Mentalitetsku odliku koja podrazumijeva da su nam drugi krivi za vlastiti neuspjeh, a ne naše nečinjenje, prepoznao je odavno. I u vlastitom okruženju i van granica regiona. Sposobnost oslanjanja na vlastiti radi kod nas je češće vrlina rijetkih.

„Ljudi su skloni jednostavno da zamaskiraju svoju lenjost zbog toga što stalno iznose neke nedaće. A svi imamo neke otežavajuće okolnosti. Taj mehanizam je prirodan, urođen, mehanizam za preživljavanje unutar kojeg ti sebi govoriš da si ok, ali nažalost baš sad ne možeš. I onda ustvari ne radiš ništa. Samo tupiš. Meni je taj konstrukt od djetinjstva nepoznat. Naučio sam sebe od djetinjstva kako prvo moram nešto uraditi da bih zauzvrat dobio ljubav. To je moja životna filozofija i filozofija posla kojim se bavim. Dok ja nešto ne uradim, neću ništa dobiti. A ne kao današnji klinci, koji kažu da im se nije namestilo. Ne ide to tako. Moraš ti da dođeš i svetu daš nešto da bi ti svet, univerzum, vasiona, društvo, porodica nešto vratili. Nećeš dobiti ništa džabe. To je konstrukt u kom ja sada vaspitavam vlastitu kćerku. Nežno, za sada (smijeh)“, kaže na kraju razgovora autor brenda Futro, koji je zamišljen kao okvir za razmrdavanje sivih ćelija, kao kreiranje proizvoda koji neće biti preskupi i koji će biti dostupni svima, a uskoro će s nove prodajne adrese u Beogradu da stiže na adrese u zemlje okruženja.

Kao i većina uspješnih ljudi, radi ujutro, iako se potpisnica ovih redova nada da će jednom sresti genijalca koji je najproduktivniji iza ponoći.

Svoje predavanje završio je prezentacijskim slajdom na kojem piše: „Trudi se, radi i ne seri.“ Nema se tu više šta dodati.