“Jebote, ti si prepametan koliko si neobrazovan!”
(Čečur meni prije 10-15 godina)
Zvučat će suludo i morbidno, druže, ali da nisi život, nažalost, okončao tog prokletog trećeg jula, ja ne bih znao da te ne znam opisati. Barem ne u nekim iole kratkim crtama. Toliko ljudi (u Zagrebu) me pitalo ko si, kakav si, a ja bih počeo i tome ne bi bilo kraja. I svaki put bih se zapetljao. Kažem da si jedno, ali u drugoj rečenici kažem i da si nešto drugo, a to drugo se, opet, kosi s onim prvim. I tako po nekoliko puta. Zvuči otrcano, ali fakat si bio spoj nespojivog. Mustafa Sudžuka jeza sebe rekao da je „nekako… širok, u pičku materinu“. Možda je to rečenica koja tebe najbolje i opisuje. Samo bih ja umjesto „nekako“ napisao „svakako“ i tako, po ko zna koji put, te bocnuo za kile, ne bih li te opet motivisao da poneku i skineš. Te subote sam se, dobri moj Garonja, zadesio u Zagrebu, došao sam s mora na dan-dva da odradim neki posao. Fotkao sam, a naveče smo planirali na otvorenom gledati finale Lige prvaka. A onda mi je prijateljica s AlJazeere poslala poruku: „Jesi čuo za Čeču?“ Odmah sam znao da nije ništa dobro! Tako postavljeno pitanje uvijek je najava nekog belaja. Kratko sam pitao: „Šta?“, na šta je ona odgovorila: „Poginuo kod Hadžića!“ Malo je reći da mi se svijet srušio, moj Jimmy. Počeo sam manijakalno guglati u nadi da je informacija netačna. Mislio sam u sebi: „Dajte, novinari, barem da vam sad ovo bude dezinformacija!“ Našao sam članak s fotkom s mjesta nesreće, ali nije pisalo o kome i o kojem autu se radi. Ne prepoznajem marku automobila – znaš da mene auta nikad nisu interesovala; čak sam zbog tvog stalnog lajkanja blokirao neku stranicu o starim autima, smorio si, brate! – ali molim sve bogove svijeta da nijeKia. Nažalost, bila je Kia, i to baš tvoja Kia, majku mu jebem! Uskoro svi portali pišu o tom kobnom događaju, a meni kroz glavu prolaze naša druženja… I suze. Sjedim na Strossmayerovom trgu i plačem ko kišna godina. Nekad si mi izvlačio suze zajebancijom, a vidi sad… Nije fer, fakat nije fer. Ne može onolikom čovjeku ništa biti, u to sam bio ubijeđen. Barem ne do devedesete. Jebem ti ovakvu sudbinu ili šta već!
Inače, znaš i sam današih druženja nije bilo puno. Govorim o sjedenjima u kafani. Nisam ja čovjek od kafane, govorio sam ti da me ubi taj vaš dim. Ali smo zato jedan drugom ispisali više nego što će neki za tri života izgovoriti. Pogotovo u prvih nekoliko godina drugovanja, kad sam ja bio politički naivac. Prle, principijelni idealista, takoreć, a ti pragmatični Mo, na tastaturi britki Sabljar i Zloduh – provokator koji me je znao, čak i anonimno, tlačiti. Mučki provokator, rekao bi Maminjo. Priznajem, nije bilo boljeg izbora od tebe za argumentovano spuštanje na zemlju. Naučio si me tada da svijet nije ružičast. Politika – pogotovo. Odmah si mi u ruke tutno Weberovu „Politika kao poziv“. „Aj ti ovo pročitaj pa ćemo poslije palamuditi. I ovu mi moraš vratiti“, rekao si. Poslije su se takve situacije ponavljale nekoliko puta. Evo ti ova, evo ti ona. Svaku sam vratio. Svaku osim posljednjih pet. Mislim da je to bilo kad smo se vraćali iz Kiseljaka, ja sam te vozio po neki dio za auto. „Znam ja da ti ne bajramuješ, ajmo skočiti do Kiseljaka!“, tako je glasila poruka.Kad smo naveče prilazili tvojoj kući, bio je mrkli mrak, a neko (buraz, ako se dobro sjećam) nas je s balkona toliko prepao da smo obojica napunili gaće. Jesi, jesi, i ti si! Dao si mi tada svih pet knjiga odjednom i rekao: „Nosi!“ Ni spomenuo nisi da ih vratim. Poslije sam te ganjao barem deset puta da se nađemo, da ti ih donesem, ali nekad nisi imao vremena, nekad bi rekao: „Neka ih kod tebe!“ I ostadoše kod mene, kao tek jedna u nizu uspomena na tebe. Na sporohodajuće brdo koje je bilo Gugl prije Gugla. Na najduhovitijeg zajebanta kojeg sam upoznao. Na čovjeka koji je prema svima bio isti, bez ikakvog fejkanja, preseravanja ili kurčenja. I kad se nismo slagali, a bilo je takvih situacija podosta (ideološki, na primjer), voljeli smo se. Šta, ti mene nisi?! A, dobro, znam ja da ti nisi volio tu nepatvorenu mušku ljubav, ho, ho, ho! Bez obzira na to, bila je privilegija imati te za prijatelja. Još će proteći i Miljacke i Drine dok se ne pojavi lumen poput tebe. Više si utjecao na moja rezonovanja nego četiri godine FPN-a. I zbog toga sam ti doživotno zahvalan. Da, već vidim kako mi na nos nabijaš: „Patetišeš, Edice!“, ali, izvini, jače je od mene. Kad ću ako neću sad?! Teško se mirim s činjenicom da se više nikad nećemo podbadati. Bojim se da ćeš faliti sve više i više. Bolan, išao sam na događaj nazvan “Komemoracija za Irhama Čeču”! Taj događaj je morao biti glavni dio neke dobre zajebancije. Recimo, ti se razočaraš u Baketa Pravednika i okreneš mu leđa, a ja ti organizujem neku takvu spačku. Al nije, majku mu jebem, nije! Došlo je puno finih ljudi koji su te voljeli i poštovali, a ja sam sve gledao da nećeš izletjeti iza nekog ćoška, onim svojim smotanim, gargamelskim hodom dovući se do nas te nas još jednom namagarčiti. I reći: „Jeste se ponadali, levati, a?“
Ni u najodvratnijim snovima sanjao nisam da ću se ovako rano opraštati od tebe. Ostali su neki nerealizovani dogovori. Jebi se, izrado!
