×

Nina Tikveša: Upomoć, ispomoć

Zavaljena u fotelju pila sam kafu i posmatrala čestice prašine okupljene u snop svjetlosti koji se pružao od žaluzina do prljavog televizijskog ekrana. “To je to”, pomislila sam. “John Tyndall je zbog ovog efekta ušao i istoriju, a žena koja je brisala prašinu u njegovoj sobi ostala je nepoznata, kao i generacije žena prije i poslije nje.” Shvatila sam da hitno moram izaći iz kolotečine, prestati da mlataram krpom po kući i učinim nešto za sebe. Svakodnevno obavljanje kućnih poslova pretvorilo me u mrzovoljnu ženu koja neprestano gunđa, ostavljajući iza sebe miris izbjeljivača.

Odlučila sam – pozvaću nekoga da mi očisti stan, a ja ću se posvetiti kreativnijim stvarima. Čitaću knjigu, otići u šetnju, mogla bih upisati kurs njemačkog jezika, mogla bih svašta. Naučiću da pletem, na kraju krajeva, bitno je da se ne vrtim u krug, da ne slažem cigle.

U novinama sam pronašla oglase u kojima su se nudile usluge čišćenja stanova i provjerenom metodom selekcije, zvanom “eci peci pec”, odabrala jedan. Žena je rekla da će sutradan ujutru doći. Dok sam razmišljala šta ću joj skuhati za ručak, sjetila sam se da je svojevremeno mama sa osudom pričala o tome kako je jedna gospođa svojoj čistačici kuhala isključivo grah, jer joj je to bila najisplativija opcija, budući da je visokokaloričan i ženi daje energiju potrebnu za najmanje šest sati efektivnog rada. Tako nešto ja nikada neću učiniti. Osobi koja dođe da mi očisti stan pružiću tretman kakav zaslužuje!

Napravila sam sarmice od telećih šnicli, punjene mljevenim i dimljenim mesom i dinstala ih u sosu od povrća. Pripremanje priloga sam ipak ostavila za sutradan, jer mora biti svjež, a onda se bacila na pravljenje bijele grilijaš torte. Uvredljivo je samo otpakovati čokoladu i poslužiti je uz kafu. Žena će pomisliti da ne cijenim njen posao. Dok sam zurila u rernu, prateći proces pečenja korice od bjelanjaka, shvatila sam koliko je prljava. Prosto me bilo sramota! Ta žena će se zapitati kakva sam ja domaćica. Pogledaj viseću! Pa ovo je strašno… Uzela sam krpu i deterdžent da prebrišem barem vratanca. Ono iznutra ću oprati ja, reći ću joj da je čisto i da ne mora oko toga da se zamara. Dok se hladio fil za tortu ja sam se pentrala po stolici i čistila ormare, a metlom deložirala dva pauka na balkon, protiv kojih u suštini nisam imala ništa, nego nije bio red da ih žena vidi u kući.

Posmatrajući ponoćnu radnu akciju i odbijajući da učestvuje u njoj, muž me začuđeno upitao: “Zar sutra ne dolazi čistačica?” “Pa dolazi. Amere, pogledaj kakva nam je kuća!”

Sutradan ujutru otvorila sam vrata debeljuškastoj ženi koja je promumlala: “Jutro” i ušetala u hodnik. “Sigurno se umorila dok je došla”, pomislila sam i odmah joj ponudila da popije kafu. Stidljivo sam se predstavila, pošto sam pretpostavila da se zbunila i zaboravila učiniti to isto. I ona se predstavila meni, mada do današnjeg dana nisam sigurna koje je ime izgovorila. Nisam joj dala da brzo popije kafu, neka ćeifi, polako, nije posao zec, neće pobjeći. Nije spadala u onu grupu ljudi koje možemo nazvati pričljivim, pa sam  monolozima, inspirisanim opšteprihvaćenim temama, popunjavala vrijeme. Žena se vrpoljila na stolici i povremeno bi srknula gutljaj kafe. “Znam kako joj je, sigurno ima tremu od ovolikog posla. Pa svima nama je isto. Treba početi, a onda ide lakše”, mislila sam i u isto vrijeme završavala sa izlaganjem teorije Velikog praska. Žena je ustala i krenula u kupatilo da napuni lavor vodom, a ja sam skočila kao oparena i kategorički odbila da sjedim i da je gledam kako nosi teške stvari po kući. Rekla sam: “Ja ću vam mijenjati vodu, a vi, ovaj…” Kako da joj kažem: “Perite”?  To je imperativ! Zakolutala je očima, što sam protumačila kao odraz njene skromnosti. Sigurno je htjela reći: “Ma, ne trebate…”  Dok je prala prozore, sebi sam pronalazila poslove, jer ružno je da sjediš besposlen dok ti neko radi po kući. Kada sam joj ponudila da napravi pauzu, vrisnula je: “Ne!”, a onda tiho objasnila: “Hvala, ne treba, nisam se umorila…”

“Došla mi je žena da očisti stan”, prošaputala sam u slušalicu. “Što šapućeš, je l’ to spava pa da je ne probudiš?”, upitala je Adela. “Ha-ha-ha”, prosiktala sam, doduše malo glasnije. “Ne, ozbiljno, zašto šapućeš?” “Pa neću da me čuje kako je zovem ‘žena’. Ili, što je još gore – ‘čistačica’!”, šaptala sam nervozno. “Pozvala si je po preporuci?”, upitala je. “U oglasima sam našla broj. Fina je ženica, ne mogu sada da pričam, nazvaću te kasnije.”

Nekoliko puta sam primijetila da se žena trznula kada bih se približila sobi u kojoj je brisala prašinu sa polica, pa sam odlučila da se nakašljem kada prođem ili da uopšte ne prolazim tuda. Sirotica ima traume, ko zna šta joj nadobudne gospođe rade. Uvjerila sam se kako je lijepo platiti nekome da mi pomogne jer u tom slučaju imaću vremena i za sebe i za članove porodice, a ne urlati na njih: “Bjež’ odavde, vidiš da perem kupatilo varikinom, znaš li ti koliko je to otrovno?!”

Gnječila sam krompir za pire, zadovoljna činjenicom što sam najzad progledala u pogledu organizacije vlastitog života.

Žena je bila veoma ekspeditivna. Trpezariju, dnevnu i spavaću sobu završila je za dva sata. Meni toliko treba samo za prozore. Na jedvite jade uspjela sam je nagovoriti da ruča, osim toga, kako ću joj dati pare za samo četiri sata koliko je ukupno radila… To bi bio mali iznos. Odlučila sam da joj ne odbijem od zarade prvih sat vremena koliko smo provele u ispijanju kafe, a ni vrijeme za ručak. Kada sam je isplatila i ispratila do vrata, veselo sam krenula u obilazak svog čistog doma. Jeste da je sve mirisalo na sredstva za čišćenje i jeste da je sve bilo pospremljeno, ali… je l’ ovo vani pada kiša? Prozori su bili muzgavi, drvenarija čađava od grijanja i cifa u kombinaciji, police obrisane, kutijica za nakit – prazna. Srušila sam se u fotelju bez želje da do kraja procijenim štetu. Na zamrljanom TV ekranu junaci “Brilijantina” namještali su frizure, a ja istim potezima zalizivala magareće uši.