Piše: Tamara Zablocki

Foto: Alek Živković

Neprikosnovena kraljica rep scene Srbije Ivana Rašić, poznatija pod pseudonimom Sajsi MC, bila je gošća sarajevskog PitchWise festivala ženske umjetnosti i aktivizma, koji je početkom septembra doživio svoje dvanaesto izdanje, te učesnica predavanja Neko je rekao feminizam?, na kojem se uz tuzlansku reperku Sassju osvrnula na vlastito iskustvo na muzičkoj, rep i hip-hop sceni Balkana. “Jedini papa koji radi Papanicolaou test”, “poštena žena i siromašna kučka”, Sajsi karijeru na muzičkoj sceni gradi već petnaest godina. U svojim tekstovima rado izvrgava ruglu boljke današnje Srbije, nimalo različite od boljki okolnih zemalja, od sve uočljivijih klasnih razlika, preko elitističkog “lokal beogradizma”, pa do društvenih pritisaka koje trpi pravo na izbor pojedinca i pojedinke da odlučuje o svom tijelu i životu. Sajsi rado piše o društvu i seksu, bez uzdržavanja otkrivajući svoju feminističku i lijevu orijentaciju.

U skladu s temom predavanja Neko je rekao feminizam?, razgovor otvaram pitanjem o putu Ivane Rašić od studentice Fakulteta političkih nauka do reperke britkog jezika koja već godinama suvereno vlada samim vrhom rep scene Srbije. “Studiranje je od samog početka bilo na drugom mestu, uvek je prioritet bila muzika, tako da je teži i duži put zapravo bilo studiranje. Što se tiče muzičkog puta, volja, želja i ushićenost zbog realizacije kreativnosti bili su toliko jaki da mi je svaka prepreka bila neosetna. Sa druge strane, objektivno, bilo je dosta negativnih stvari koje su se događale, od nepriznavanja mene kao autorke, zabijanja klipova, blokiranja nekih nastupa ili projekata, osuda… Ali sve to je jedno veliko ništa za mene, koja sam stvorila svoj slobodni muzički mikrosvet. Koliko sam neslobodna u realnosti toliko sam super moćna žena sa svojom muzikom”, odgovara.

Put posut oštrim bodljama

Reperke na muzičkoj sceni Balkana rijetko progovaraju o preprekama na koje su naišle samo zato što su se kao žene odvažile probijati na tradicionalno muškom terenu, vjerovatno u strahu da ih kritičnost ne izoluje iz većine, koju čine muški kolege, ali Ivana ne krije da je, u njenom iskustvu, cesta kojom prolaze reperke izrovanija od one kojom do uspjeha stižu reperi. Obje bismo voljele da je situacija danas, petnaest godina nakon što je ona prvi put izašla na pozornicu, zahvaljujući većoj brojnosti i vidljivosti reperki u tolikoj mjeri bolja da možemo prestati postavljati i odgovarati na pitanja o ženama na sceni, ali stvarnost je, naprosto, drugačija. “Da nisam žena, moji bi tekstovi bili drugačiji, moj flow ne bi bio ovakav, znači, konkretno, sve bi bilo drugačije, možda bih bila samo jedan u milion repera, to ne znam. Ali svakako bi put osvajanja bio posut ružama, a ako ne ružama, onda na tom putu ne bi bilo toliko oštrih bodlji.

Sve reperke koje su se pojavile u bilo kom periodu znaju da su morale da rade duplo više nego njihovi kolege, a razlog je taj što se nama sve duplo ocenjuje i ne oprašta ništa. Meni lično je to super tlo koje mi omogućava da se ne uljuljkavam da sam genijalna već me tera da se razvijam i osvajam sebi slobodu da uvodim elemente u svoj rep koje se moje kolege ne usuđuju. Da poentiram, ja sam imala sreće jer je mene tako stimulisala takva atmosfera prema mom stvaralaštvu, ali problem je što nismo svi isti, neku drugu reperku bi to obeshrabrilo i sputavalo u radu jer bi bila opterećena pozicijom da je okolina ne prihvata. Nije svako za ulogu marginalke. Treba se napraviti okvir da svi mogu da koegzistiraju. Takav okvir nam neće biti dat, za njega se moramo izboriti”, kaže, dodajući da su i mediji doprinijeli nejednakosti različitim tretmanom muškaraca i žena u istoj profesiji. Poslije poslovično najčešćeg pitanja, onog o inspiraciji, u učestalosti među novinarskim pitanjima upućenim Ivani prevladavaju ona o bračnom statusu, stilu odijevanja, plastičnoj hirurgiji. “Ako nisam rodila, ako nemam partnera, ako sam malo slobodnija, onda sam manje vredna ili nešto nije u redu sa mnom. To je prvo, a ne autorstvo po kojem sam poznata. To što sam autorka je manje zanimljivo i nije u prvom planu kad je u pitanju mainstream novinarstvo ili društvo generalno.”

„Ložim se na aktivizam u muzici“

Kritika društva nezaobilazni je dio u stihovima Sajsi MC, a neki bi je zasigurno optužili i za blasfemiju. Ko zna, možda bi pozvali i na spaljivanje vještice. Naime, društvena kritika i sarkazam u njenim pjesmama nerijetko nailaze na nerazumijevanje u istom onom društvu o kojem autorica progovara, što je, svakako, očekivano. Međutim, neki od kritičara i kritičarki sviklih na prorežimsko i doslovno razumijevanje svijeta oko sebe, poput muzičke urednice RTS-a Nede Kunijević, promašili su čitavo stoljeće i zahtijevali cenzuru pjesme Mama, koju Sajsi izvodi s Damjanom Eltechom, a potom i uvođenje “muzičke policije” koja bi zabranjivala ovakve uratke. Riječ je o jednoj od zasigurno najboljih pjesama koje je naša sagovornica ikad predstavila javnosti, u kojoj progovara o klasnim podjelama koje su vidljive u najranijem dobu, jazu između bogatih i siromašnih, uvijek aktuelnim odnosima moći.

“Bilo mi je jako bitno da se ta pesma baš shvati kao kastinska stvar, a ne kao neko prozivanje određenih grupa ili potkultura. Nažalost, ta po meni levičarska pesma nije tako shvaćena, bez obzira na to što sam je ja pisala sa tim ciljem, da pokažem te odnose moći, siromaštvo i obespravljenost. Najviše je shvaćena kao puko prozivanje. Sa jedne strane, to je valjda normalno, jer muzika je za većinu ljudi zabava, pa ako neko uživa u mojim pesmama, one su opet ispunile svrhu. Sa druge strane, moji afiniteti da ubacujem političko-socijalno-erotske teme i da se ložim na aktivizam u muzici rizik su koji moram da prihvatim i da se pomirim sa tim da to što se ja ložim na levo, pa ga spojim sa fashion temom da bi ljudi razumeli, ne mora da znači da će oni uhvatiti tu vezu. Najčešće se dešava da selektivno uzmu samo ono šta im prija i izostave taj deo koji im je opterećujući, jer od muzike žele zabavu”, kaže naša sagovornica, dodajući da njene pjesme nastaju u zavisnosti od onoga šta joj se “kuha u stomaku”, te da još nije ovladala vještinom koja se zove “pisanje za određenu ciljnu grupu”.

U Ivaninim pjesmama ne nedostaje ni feminističkih i LGBTIQ tema, a ako je nešto sporno u tome, “samo joj boginja može suditi” – da parafraziram jedan od stihova. Za razliku od nekih svojih kolegica koje nisu spremne predstaviti se kao feministkinje iako pišu feminističke tekstove i žive feminističke živote, Ivana voli nazivati stvari pravim imenom. Štaviše, prognanu, demonizovanu riječ ona vidi kao odličnu priliku. “Ta reč se u mainstream kulturi definitivno vezuje za sile iz najdubljeg pakla i ja sam voljna da budem demonica, pokvarenica, defloratorka, tresherka i sve najgore. Neko praktičan bi pomislio da bi dobra stvar bila da se radi na rebrendiranju tog pojma jer će se time nešto rešiti, ali puka forma opet ne bi odradila posao. Ja sam više za metod ‘korak dalje’, da sam za društvo najgora demonica, ali da sam u stvari prelepi anđeo koji radi za dobru stvar”, ističe, dodajući da je zadatak za feministkinje današnjice – ujediniti se i “prevazići lične nesuglasice jer se borimo za stvar veću od svih naših ego tripova”.

Feminizam, tačnije ekofeminizam i njegova ikona Petra Kelly, bili su tema Ivaninog diplomskog rada, koji je nedavno odbranila na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Petra Kelly, za koju su govorili da je “Kassándra nuklearne apokalipse” i “Ulrike Meinhof osamdesetih”, u historiji je ostala zapamćena kao jedna od najvažnijih njemačkih i evropskih aktivistkinja koja je vjerovala da je politička ideja zaštite okoliša neodvojiva od pacifizma, nenasilnih akcija, borbe protiv nuklearne energije, feminizma, socijalne pravde i ideje direktne demokratije. Iako je bila suosnivačica njemačke stranke Zelenih, njene ideje su u međuvremenu nepravedno potisnute iz njemačke i evropske političke misli. Ako ništa drugo, Petra Kelly je dobila svoje mjesto u jednoj od Ivaninih pjesama. “Petrom sam bila jako zaintrigirana prvenstveno kao jednom vrlo radikalnom ženom koja ni jednog trenutka nije pravila kompromise u svom političkom i aktivističkom životu, pa sam želela kroz diplomski da se malo bolje upoznam sa njom. Njena ideologija je kristalno jasna i uklesana u kamen, a njena ubeđenja i način na koji je bila uverena da će popraviti svet su aktuelna i dan-danas. Njena tragična prerana smrt je veliki gubitak za ovu planetu, jer danas bi nam trebala jedna Petra Kelly. Smatram da bi bila zgađena da vidi kakvi smo mekušci, jer je u tom periodu ona bila svemirski ispred svog vremena, a mi se nismo makli ni milimetar.”

Izaći iz zone komfora

Najbliskiji Ivanini saradnici su njena sestra Tijana Rašić i Čedomir Miljković, poznatiji kao DJ B.K.O, ali je lista muzičara i muzičarki s kojima je sarađivala dugačka i iznenađujuća. Rame uz rame, na njoj su se smjestili elektronski duo Riot 87, indie pop Ljubičice i Severina, za koju je Ivana medijima rado ponavljala da je “najdivnije biće na svijetu”, a nije joj bilo teško repati ni uz Savu Perovića sa Zvezda Granda. Sa Severinom je nastupila u Guči, uz poruku da je njoj “mesto svugde”. Prekoračivanje jasno iscrtanih granica među žanrovima koje joj brojni dugogodišnji pratioci nisu oprostili – toliko da su kritikovali i čuvenu glumicu Jelisavetu Seku Sablić, koja je uz Severinu i Sajsi MC odigrala ulogu u spotu Silikoni – za Ivanu je, naprosto, osvajanje novih prostora djelovanja.

“Jeste malo bio šok za sve, ali oni koji stvarno razumeju moje stvaralaštvo nisu bili iznenađeni. Ja se, pre svega, ložim da ulećem u nepoznate teritorije i u zone koje nisu moje primarne zone komfora, a time pokušavam da dođem do što više iskustava. Vrteti se u undergroundu nema poente, premali je prostor delovanja i vrtiš se u krug, zato želim da se proširim gde god je to moguće. Nije mi jasno kako to publika ne razume, moje potrebe su vremenom postale veće, što je značilo i da širim krug saradnika. Sve saradnje koje sam radila su bile baš iz srca, ništa kalkulisanje. Pri izboru saradnika sam vrlo emotivna i ništa biznis, baš moram da se ložim na saradnike u najpoetičnijem smislu te reči, moramo da se osećamo”, ističe, dodajući da nikada u životu nije prezirala narodnjake i narodnu muziku. “Uvek sam ih doživljavala kao svoje kolege, a ne kao pripadnike nekog suparničkog tabora koji mene ugrožavaju.”