Neki dan u Konjicu sjedim u kafiću “Roza” i razmišljam kako je Roza Parks sigurno namjerno odbila ustati s onog sjedišta u autobusu znajući da će jednog dana, u jednom Konjicu otvoriti kafić nazvan po njoj.
A možda je kafić tako nazvan zbog omiljene boje gazdine žene?
Jer malo šta se može mjeriti s odlukama gazdi i njihove uže rodbine.
Svojevremeno se pravila online prodavnica VF komerca. Stranica je, kao i logo tadašnjeg preduzeća, bila zeleno-žuta, ali se gazdinoj ženi svidjela tadašnja web-stranica rivalskog Mercatora, koja je, kao i njihov logo, bila crveno-siva. “Zašto ne možemo imati te boje?”
Kažu da je u univerzumu nemoguće pobjeći gravitacionoj sili crne rupe. Ali još je nemogućnije gazdi objasniti pojam “ne može zato što”. Onog momenta kad se gazda opario, on je zakoračio u drugu dimenziju, u kojoj ne postoji ta rečenica. Kao što Maje nisu znale za točak, tako ni on ne zna za “ne može”.
Možeš ti njemu reći “ne može”, ali on će to shvatiti samo kao “ne možeš ti”. Ima neko drugi ko može. Metodologija je to kao i ona “ako ne radi – uzmi čekić; ako ne radi ni tada – uzmi veći čekić”.
Natezali smo se s nijansama “zelene boje koja liči na crvenu”, dok gazda nije rekao: “Moja kćerka želi dastranica bude u fluorescentnoj zelenoj.” Onda smo odustali od posla.
Ja zamišljam da su na odgovornim pozicijama u preduzećima osobe koje su svojim trudom i znanjem došle do te funkcije. Nažalost, to nije tako. Jako je teško definisati kako su gazde tamo dospjele jer i osobe koje osvoje firmu u borbi pijetlova imaju više interesa za njeno očuvanje od naših direktora.
Prosječan gazda vjeruje da novcem može kupiti sve, uključujući i telepatsku povezanost s radnicima. Često nalijepi jadne radnike zašto nisu uradili nešto a da im niko nikad nije ni dao taj zadatak. Naravno, ne smiješ reći: “Nije mi niko rekao”, jer se gazda uvrijedi u roku odmah. “Šta, neko treba to da ti kaže?!”
Kad nema posla, radnik treba sam sebi da nađe posao. Čak i kada on ne postoji. Ima nekoliko godina da sam dobio zadatak da dolazim na posao u uredništvo, gdje nije bilo posla za mene, da “kreativno razmišljam o časopisu”.
Za trenutke kada ipak moraju progovoriti s uposlenicima naši poslodavci tvrdoglavo odbijaju sastaviti smislenu rečenicu. Šta sam rekao, odbijaju? Htio sam reći da ne znaju.
“Dobro je ovo, ali samo malo kad bi…”
Kad bi šta?
“Ma eto, samo malo…”
Šta?!
“Ne znam, malo mi je…”
Šta ti je malo? Šta ne valja?
“Ne, sve je uredu, samo malo da…utegneš.”
Možda da utegnemo tvoju luđačku košulju?
Prosječan radnik najsretniji je kad ne radi. Kad je praznik u četvrtak, pa se neradni dan spoji s vikendom. Dugu i bolnu smrt priželjkujemo svim gazdama koji na to naštiklaju radnu subotu!
Druga sreća beskonačna je kad nas pogleda Ja Rabbi gazda i dâ nam firmin laptop, tablet, kola… Znači nema dalje, to je trenutak kao kad Sin Božji silazi među ljude, tako nova Škoda silazi među uposlenike. 1.1. je motor, dizel, nemož’ povuć da si pita, ali nema veze! Lazare, ustani, imamo firmin auto!
Ta rekvizita je tvoja da ju koristiš i čuvaš, a kasnije će služiti da kažeš: “Nema zadnje plate, e neću ni vratiti ovu robu dok mi ne plate. Pa ćemo da vidimo ko je tvrdoglaviji.”
Eh sad, kad radnik ode, onda se za njim baca drvlje i kamenje iz direktorske kancelarije, pozdravlja ga se ritualnim “nećeš ti nigdje više raditi!” pozdravima, i tradicionalno mu se ne plaća posljednja plata dok on jedno tri puta ne dođe u firmu prijetiti tužbom ili razbijanjem izloga.
Kad ode radnik, onda gazda kaže: “Neka je otišao, idiot, kreten, mamlaz.” Što je uredu da gazda ne “pozdravi” tako sedam radnika koji su otišli iz kolektiva. Čekaj malo, nije li onda gazda taj idiot, kreten i mamlaz kad je uposlio te radnike i godinama radio s njima?
Teško razumijem i gazde koji se žale da su drugi poslodavci prevaranti, a i oni sami ne plaćaju već varaju i radnike i klijente i druge poslovne partnere. Jer gazda je najsretniji kada ne plati. Njegov cijeli biznis model počiva na prevari. On priča kako mu distributer nije platio, a kćerka mu vozi fluorescentno zelenu Hondu koju joj je kupio od plate radnika. Majka mu stara, nije ekonomija igra po principu “mene su prevarili, ja varam druge, šalji dalje, magarac ko vrati”.
No, nemojmo dušu griješiti, imaju gazde i sjajnih ideja. Sjećam se jednog poslodavca koji bi uvijek tražio da magacioneri preslažu robu iz jednog dijela magacina u drugi. Te sheme su njemu imale smisla, ali ne i magacionerima (koji su se uvijek patili da dokuče artikle). Kao šta, firma srlja u propast, nema plata, nema klijenata, nema prodaje, ali onda presložimo magacin i odjednom eto profita! Znao sam, prokleti feng šui je bio krivac za loše poslovanje!