“Evropa ne može bez kontinenata s kojima je povezana kopnom, Sredozemnim i Crnim morem, nikada nije bila ‘bela’, uspešno je izmišljala religije i još uspešnije ratove”, podsjetila je u našem razgovoru, između ostalog, univerzitetska profesorica, autorica i aktivistkinja Svetlana Slapšak.

Piše: Tamara Zablocki

Foto: Jure Eržen

Težak je zadatak ukratko predstaviti lik i djelo Svetlane Slapšak. Samo najvažnije činjenice glase ovako: Beograđanka koja od ‘90-ih živi u Ljubljani, jedna je od najboljih poznavateljki antike na našim prostorima. Priznata naučnica i politička aktivistkinja čiji angažman prelazi granice naših malih zemalja doktorirala je ‘80-ih na Odsjeku za antičke studije Filozofskog fakulteta u Beogradu, dugo bila zaposlena na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, obnašala funkciju predsjednice Odbora za slobodu izražavanja Udruženja književnika Srbije, a u Ljubljani bila redovna profesorica antropologije u antičko doba i dekanesa Fakulteta za postdiplomske humanističke studije u Ljubljani, te direktorica Instituta za balkanske i mediteranske studije i kulturu. Predavala je na brojnim evropskim i američkim univerzitetima, iza sebe ima više od 40 knjiga i zbornika, mnogobrojne stručne radove, eseje i prevode, u kojima se bavila antičkim studijama, antropologijom, balkanologijom, lingvistikom, feminizmom i književnošću. Mračnih ‘90-ih pomagala je izbjeglicama iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, naročito mladima, a 2005. bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Redovno piše za mariborski dnevnik Večer, kao i za Peščanik, a spremno odgovara na novinarska pitanja o temama koje ne smiju ostati prešućene. Ne šuti ni u ostatku vremena, zbog čega je pretrpjela brojne napade i klevete i u Jugoslaviji, i u Srbiji, i u Sloveniji. Ako biste htjeli sa Svetlanom Slapšak uraditi intervju o njenom sveobuhvatnom profesionalnom i privatnom iskustvu, bilo bi vam potrebno daleko više prostora nego što jedan tekst pristojne dužine za mjesečni časopis dopušta. Zato smo ovaj put susret iskoristili za komentare o aktuelnim dešavanjima u Sloveniji, Evropi, regiji, a našlo se mjesta i za ‘90-e, koje su kod nas ionako uvijek aktuelne. Slapšak za Urban govori o izbjeglicama koje posljednjih mjeseci u velikom broju stižu u zemlje Evropske unije, slovenačkoj bodljikavoj žici kao odgovoru, odgovoru ostalih evropskih zemalja, vlastitom iskustvu života izvan države rođenja, iz koje je otišla pod pritiskom režima Slobodana Miloševića, pomirenju na prostoru bivše Jugoslavije te prilagodljivom patrijarhatu i ženskoj borbi danas.

Krenimo s najaktuelnijom temom: bodljikavom žicom na slovenačkim granicama. Šta postavljanje bodljikave žice oko svog teritorija govori o današnjoj Sloveniji i kako je ono prihvaćeno u domaćoj javnosti?

Postavljanje žice govori o kapitalnom nesnalaženju ove vlade u uslovima koje hoće da prikaže kao poslušnost prema Evropskoj uniji. Upravo oko dvadesetpetogodišnjice referenduma za nezavisnost i proglašenja nezavisnosti Slovenija više nimalo ne liči na paradnog konja Srednje Evrope već na bedno kljuse u zapuštenom balkanskom toru. Domaća javnost, posebno Belokranjci i Primorci, zgrožena je i svakodnevno protestuje, oni koji ne žive do žice sebi još dozvoljavaju neku nesuvislu reakciju. Najmučnije je delovalo premijerovo „terminološko“ cincanje sa „tehničkim preprekama“, „zaprekama“ i sličnim: trajalo je dobre tri nedelje dok nije konačno izgovorio – bodljikava žica, inače najgori i najkrvaviji model, kupljen, kako izgleda, kao višak od Orbana. Na ljubljanskim demonstracijama pre neke dve nedelje pojavila se nova lutka-maskota; to je sada čudovište sa svetlećim očima pokriveno žicom. U međuvremenu, malo-malo pa se otkrije neka nova žrtva među srnama i košutama: bar znamo ko je ubio Bambijevu mamu.

Izbjeglice nisu ni dio uzroka problema

S druge strane, kakav je, po Vašem mišljenju, dosadašnji evropski odgovor na dolazak izbjeglica i kakav bi mogao postati u narednih nekoliko mjeseci? Čini se da Evropa još nema nikakve ideje šta bi s ovim ljudima, a jedno od pitanja na koja treba odgovoriti zasigurno je i nezanemariv stepen rasizma i ksenofobije među građanima Evropske unije.

Odgovor, sem jednog svetlog trenutka Angele Merkel, koji je nekako uspela da održi bez velike štete za sebe, jeste odgovor minornih, kratkovidih, koristoljubivih i bazično korumpiranih evropskih političara. Naravno da nam mađarska, poljska, češka ili slovačka – slovenačku sam već pomenula – pa u dobroj meri i hrvatska politika prema izbeglicama izgledaju uskogrude, nehumane i u osnovi rasističke, ne manje nego grčka, rumunska, bugarska i makedonska; ali pre toga smo imali još i italijansku. Na strani najrazvijenijih zemalja, onih u koje izbeglice hoće da odu – švedska, norveška, holandska, a posebno danska i finska reakcija su samo malo bolje, ili bar učtivije, i sve se vrti oko ograničavanja, sužavanja, pokoravanja i ponižavanja. Velika Britanija se jednostavno zatvorila i još pljuje po izbeglicama, Francuska i Belgija imaju ozbiljan problem domaćeg terorizma. Ni u jednom od tih društava izbeglice nisu ni deo uzroka problema, niti sprečavaju rešenje – zapravo ga nude, jer žele da žive u miru, žele da se uklope u novo društvo. Pretpostaviti da među milionima izbeglica nema nijednog mogućnog teroriste je smešno: no koji to, u najnižem rangu, moraju da putuju peške preko polovine Evrope? I, sa druge strane, da li je potpuno nezamislivo da mlad čovek uskipi pred tolikim šikaniranjem i mučenjem na izbegličkom putu? Čudim se što takvih slučajeva nema mnogo više. Što se ksenofobije i rasizma tiče, to je, pre svega, političko sredstvo političara koji nemaju ni programa, ni ideje, ni želje da nešto poboljšaju, već samo gledaju kako da prigrabe što više vlasti, slave i novca. Napujdati glupavu, frustriranu masu je tu najlakše sredstvo koje se nudi. Rasizam i ksenofobija se moraju zabraniti, sprečiti zakonskim propisima, nema tu ni demokratije ni debate – ako je već zakazalo obrazovanje i ako se na razum medija ne može računati.

Šta slike zatvaranja granica, podizanja ograda, ksenofobni komentari i jezivi slučajevi biranja izbjeglica prema religiji kojoj pripadaju govore o današnjoj Evropi? Jesmo li se vratili u ‘30-e godine 20. vijeka? Šta, osim toga, govore o budućnosti Evrope?

Šta mislite koliko laički opredeljenih ljudi i koliko ateista je u poslednjih godinu dana pobeglo iz Sirije? Generalni evropski odnos prema islamu je ignorantski, neznanje o bogatstvu kultura na Bliskom istoku još i gore: kad kažete nešto o biranju izbeglica po religiji, više je reč o arbitrarnosti – u okviru opšte ksenofobije, naravno. U odsustvu stabilnosti evropskih institucija i prepoznatljivih etičkih kodova, pravila koja se ne smeju menjati jer su rezultat dogovora, drugim rečima, osnova na kojima je Evropska unija zamišljena da se nikad ne bi ponovile 30-e i 40-e prošloga veka – propada upravo ono što je bila sigurna zaštita pred ponavljanjem genocida i nacizma. Revizija strana drugog svetskog rata, glorifikovanje kvislinga i time simbolično spasavanje novijih ratnih zločinaca – time su se ponajviše „proslavile“ postsocijalističke države Srednje i Istočne Evrope, novije članice ili kandidatkinje, a da na to stare i moćne članice nisu reagovale, po logici da je sve što miriši na antikomunizam dobro. Zapad se nije nimalo potrudio da revidira i popravi svoje kolonijalne oblike ponašanja: tako je fašizam dobio tihu potporu sa svih strana. Dodajte tome okoštavajuću birokratiju, nebrigu za humanistiku i nesposobnost da se umesto papirno-militarističkog kapitalizma radi na razvoju države blagostanja, i dobijamo uglavnom dosta mračnu sliku budućnosti. Ja još uvek mislim da je evropska zamisao bila dobra i da bi se mogla popraviti mirnim otporom građana. Ako je Indija sa Gandijem mogla…

Mogli su se pročitati i čuti komentari da je ljude strah jer bi prisustvo izbjeglica u njihovoj zemlji oslabilo socijalni sistem, ali ih, čini se, isti strah ne muči kad glasaju za desne partije, koje se obavezno zalažu i za smanjenje socijalnih prava građana. Kako to objasniti?

Svi pokazatelji govore o tome da se ekonomska situacija u zemlji popravlja sa prilivom izbeglica: Angela Merkel nije nikakva humanistička idealistkinja. Sa druge strane, uspeh pojedinih desnih partija – recimo Nacionalnog fronta u Francuskoj – zasnovan je upravo na lažnim obećanjima o socijalnoj pravdi i popravljanju stanja nezaposlenih i siromašnih. Nije, dakle, reč o nekim strukturnim suprotnostima nego o odsustvu informacija i znanja i o negovanju laži pomoću medija. Nadu budi eksperimentisanje sa univerzalnim osnovnim dohotkom i sa skraćenim radnim vremenom: uz zadruge, vlasništvo radnika i nove oblike samoupravljanja socijalna situacija Evropske unije i okoline mogla biti biti temeljno poboljšana. Pitanje volje, pritiska organizovanih grupa, uklanjanje škodljivih političkih kasta?

Zadaća rasturanja zabluda i predrasuda

Šta je uopšte potrebno da bi ljudi napustili konformizam i privilegovanu poziciju bijelih Evropljana, pokušali razumjeti ostatak svijeta koji nije imao toliko sreće i solidarisati se s njim? Naročito uzevši u obzir da su mnoge evropske vlade imale učešća u nastanku ratova u zemljama iz kojih ovi ljudi sada pristižu u kolonama.

Evropljani bi se morali pobrinuti da promene svoju vlast i ostvare pametnije upravljanje svojim državama, da dosledno sprovedu demilitarizaciju na subkontinentu: to nije mogućno bez ukidanja rasizma i povećanja znanja, od osnovne pismenosti do istorijskog znanja. Tako bi se kolektivno mogli setiti da Evropa ne može bez kontinenata sa kojima je povezana kopnom, Sredozemnim i Crnim morem, da nikada nije bila „bela“, da je uspešno izmišljala religije i još uspešnije ratove. I da je, za boga miloga, postojala prosvetljenost, sa naukom, ateizmom i kritičkom mišlju! Zašto stalno moramo da ponavljamo nešto što je bilo jasno intelektualcima 18. veka?

“Ako ste u blizini, dođite kod mene”, poručili ste izbjeglicama i pozvali Evropljane da učine isto. Šta svako od nas može uraditi u ovoj situaciji, ako izbjeglice jesu i ako nisu u našoj neposrednoj blizini?

Jako mnogo: za početak, uložiti vreme i nerve da se, ako već ne možemo uticati na medije, pojedinačno i na svakom koraku i svakome ko je blizu rasturaju zablude i predrasude, da se uvode drugačija merila i kriterijumi, da se neposredno pomaže, opet svakome ko je blizu. U Evropi se od početka masovnog dolaska begunaca razvilo na desetine inicijativa kako da im se pomogne, neke su sasvim blizu građanskoj neposlušnosti. Reč je o neophodnom novom emotivnom obrazovanju, čije obrise ponekad naslućujemo na socijalnim medijima, u odnosu prema životinjama čak.

Većina ne smije odlučivati o pravima manjine

Radili ste s izbjeglicama iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske ‘90-ih godina, naročito s mladima. Šta vas je to iskustvo naučilo? Šta bi se iz tog iskustva dalo primijeniti i na ovu situaciju, kad su ljudi s naših prostora samo zamijenjeni ljudima s Bliskog istoka i Afrike?

Od nekih 400 bosanskih izbegličkih tinejdžera sa kojima je moj muž radio, a delom i ja, troje je uspelo da se upiše na fakultet u Sloveniji. Nemi, tvrdoglavi, malograđanski otpor prema drugome je strašan. Dešavalo se da za neke akcije dobijemo pomoć državnih institucija, pod uslovom da o tome ne govorimo! I stoga sledi pouka da država mora da bude branitelj osnovnih ljudskih prava, čak i protiv svojih građana ako treba. Pojedinac je najčešće kukavica ako nema podršku neke grupe. Država mora da bude glavni moderator, da to ne dozvoli sumnjivim grupama. Dobar primer je apsolutna zabrana glasanja o smrtnoj kazni: većina NE SME da odlučuje o manjini i o ljudskim pravima. Na sličan način bi svaka država morala da reguliše odnos prema izbeglicama, rasizam i ksenofobiju. Slovenija je imala strašnu istoriju pravog zločina prema “izbrisanima”, i zato što izbeglice iz ostatka Jugoslavije nisu imale neprikosnoven, zaštićen položaj.

Lično također imate iskustvo blisko izbjegličkom: ‘90-ih ste se odlučili iseliti iz Srbije i otići živjeti u Sloveniju, iz privatnih razloga, ali također i pod pritiskom Miloševićevog režima. Šta je Vama lično pomoglo u životu u novoj državi? Slovenija i Srbija su, svakako, do malo prije toga bile “zajednički prostor”, što je, pretpostavljam, imalo svoje prednosti, ali i nedostatke.

Ništa mi nije pomoglo, sve do danas. Nisam pobegla od srpskog nacionalizma da bih odobravala slovenački, prva i osnovna greška. Svaki put kada bi se mojim inače liberalnim prijateljima desilo nešto neprijatno ili su imali problem, setili bi se da nisam Slovenka i odmah bih bila prvi komad nameštaja za oštrenje kandži: samo zamislite kako je to išlo sa onima koji mi nisu bili prijatelji. Na verbalne napade sam se navikla: u Srbiji sam bila proglašena jednim od najvećih mrzitelja srpstva, a 2006. me je neka budala u Sloveniji, sprečavajući da dobijem posao, nazvala najvećom mrziteljkom svega slovenačkog. Na kraju ipak dobijete puno priznanje, zar ne? Išlo je dotle da nisam mogla imati ni odgovarajuću zdravstvenu zaštitu. O prećutkivanju ne vredi ni govoriti. No, srećom, današnji život nas više ne vezuje za mesto gde smo. Dragocenih ljudi ima svuda, treba se okružiti njima.

Da bismo se oslobodili ‘90-ih, treba da ih istražujemo

Da se zadržimo kratko na prostoru bivše Jugoslavije. Šta su, po Vašem mišljenju, njegovi današnji najveći problemi? Uključeni ste i u rad REKOM-a pa mogu da pitam i kako vidite progres u procesu pomirenja. Nerijetko se čini da još uvijek živimo ‘90-e.

Prvo, pljačka resursa i industrijske osnove, grabež i rasprodaja, unutarnje po modelu Gorbačovljeve reforme, spoljašnje po modelu kolonijalne eksploatacije. Danas između Beča i libijske obale – a ni dalje – nema više velikih industrijskih kompleksa; Grčka je doživela sličnu sudbinu, premda je parlamentarna demokratija. To pokazuje da moderni oblici kapitalizma nisu još jasni, razumljivi i da protiv njih nema efikasne strategije. Drugo je plitki antikomunizam, koji je deklarativna i koristoljubiva manipulacija, korisna samo za zaborav, zaglupljivanje i divljačku nepravdu – i posledično, za vladavinu novog ološa, a sa druge strane za nekritičku i nezdravu nostalgiju. No mi smo imali rat, a to je najvažnije: nigde nije sprovedena dosledna “skolarizacija” odgovornosti, sistematsko, diskretno prisilno udruženo državno-medijsko vaspitavanje građana da žele da saznaju činjenice, da se za njih opredele u skladu sa ljudskim pravima, da dosledno neguju legalistički odnos do počinilaca, i istovremeno visoka etička merila: sve to dovodi do pomirenja. REKOM je uspeo da navede preko 600.000 ljudi da potpišu zavet o miru, poštovanju sećanja i neprekidnom istraživanju činjenica. Videla sam priproste ljude koji su u stanju da drugu stranu, čak i bivše borce, nazivaju “braćom”, videla sam priznavanje tuđe patnje kao nešto što su naučili u procesu istraživanja svoje. Zahvaljujući REKOM-u, a ne državnim institucijama, danas imamo popise mrtvih i nestalih, koje, naravno, treba popunjavati. Znati imena je deo osnovnog rituala sahranjivanja, poštovanja mrtvih. Da bismo se oslobodili 90-ih, treba da ih pamtimo i mnogo više istražujemo.

Vratimo se Sloveniji: svježa tema je i referendum na kojem je 400.000 Slovenaca, što nije neznatan broj, prije nekoliko sedmica uspio zabraniti izjednačavanje prava jedne manjine s pravima većine – a koje je prethodno izglasano u parlamentu. Koji su razlozi za to da Slovenija nije uspjela uhvatiti korak s progresivnim zapadnim državama koje posljednjih godina izjednačavaju prava istospolnih parova, a među kojima je čak i izuzetno katolička Irska? Također, kako je uopšte moguće da se ovakva pitanja, koja se tiču prava manjina, nađu na referendumu?

Broj od 400.000 glasača protiv označava mobilizacijsku moć crne desnice (desnica, para-nacoši i crkva zajedno); oko 250.000 glasača za označava mobilizacijsku moć pretežno urbanog liberalnog i levog fronta, one koji su uvek spremni da izađu na ulice, da se aktiviraju. Politički, to je veća i efikasnija sila od onih koje u crkvi pujdaju da sa mise odu na glasanje, a ima i aparat za verbalizaciju i konceptualizaciju svake pobune i kontrole vlasti. Ostaje više od 63 % onih koji nisu otišli na glasanje. Bez daljih spekulacija, oni naprosto dokazuju da referendum ne sme da se organizuje za pitanja koja zbunjuju, teraju na razmišljanje o stvarima koje ljudi ne poznaju i ne žele da o njima razmišljaju – da i ne govorimo o tome da se ne smeju organizovati protiv manjina i ugrožavati ljudska prava! Pomislimo samo šta je sve moralo biti zabranjeno na dan ćutanja i na dan glasanja: ljubav, kultura istopolnosti… Oscar Wilde? A nisu bile zabranjene mise, premda je nadbiskup ljubljanski izjavio da je podupiranje glasanja protiv deo učenja katoličke crkve. Veza bodljikave žice, izbeglica, brutalizacije društva i proslave samostalnosti Slovenije na kojoj, spominjući boga i citirajući teologe, govori svečani govornik i predsednik Ustavnog suda, to je zabrinjavajuće. On je onaj peti glas koji je preglasao četiri sutkinje i formulisao odluku o referendumu kukavički – kao o procesu je reč, ne o samoj stvari. Trenutak je da ozbiljno (i u osnovi paranoično) mislimo o teorijama zavere pred našim nosevima, ne samo u Sloveniji: pogledajte igricu koju je priuštio Most hrvatskim glasačima!

Patrijarhat se raskomotio

Kroz svoj rad se bavite položajem žena kroz historiju. Uzevši u obzir tendenciju retradicionalizacije, koja je prisutna na prostoru bivše Jugoslavije (recimo, u Hrvatskoj u četiri grada ljekari uopšte ne izvode abortuse), ali i šire, kako stojimo sa osvojenim ženskim pravima i slobodama danas? Hoćemo li se uskoro morati ponovo boriti za davno izboreno?

Nikada više. Patrijarhat se raskomotio, pravi trenutak da se radi radikalno. Između ostalog, kao što je rekla Julka Hlapec Đorević, velika jugoslovenska feministkinja, u tridesetim godinama prošlog veka: treba locirati, izdvojiti, vaspitati i usmeriti potencijalne ili retke već postojeće “feminofilne” muškarce, saveznike. I istovremeno, savremeni feminizam mora da sa istom strašću radi na jednakosti, borbi protiv siromaštva, rasizma, za prava i cvetanje istopolnih, za državu blagostanja, za pravo sve dece na zdravlje i školovanje odmah, možda i za univerzalni temeljni dohodak. Žene imaju manje, što znači da mogu rizikovati više.

Ženski antiratni glasovi se najčešće ušutkuju, a potom zaboravljaju, a žene obično prve dignu glas protiv rata i nasilja. Padaju mi na pamet svakako Žene u crnom, u Jugoslaviji i, recimo, u Izraelu, gdje se već decenijama zajedničkim snagama žene s obje strane bore protiv sukoba, ali i mreža žena koja je izvlačila ljude iz rata u Jugoslaviji. Zašto su ženski pacifistički pokreti lišeni veće pažnje javnosti?

Zato što živimo u patrijarhatu, koji je čista improvizacija i prilagođava se bilo kojoj religiji ili ideologiji, jer ima samo jedan cilj i pravilo: kontrola ženske seksualnosti. Očekivati da se ženama u društvu nešto da potpuno je neodgovorna iluzija. Treba bez prestanka uzimati, umeštati, boriti se protiv patrijarhata, koji je našao jedno od najplodnijih đubrišta u postsocijalističkim društvima: ne samo da dalje radi nego se i uporno sveti. A šta mi radimo?