Komadi Olge Dimitrijević, nagrađivane dramske autorice, uvijek polaze s feminističkih i ljevičarskih pozicija, progovarajući o ljubavi i slobodi, ili, radije, njihovoj nemogućnosti u sistemu kakav poznajemo. Njihovo se postavljanje na scenu u našem vremenu stoga čini ništa manje nego nužnim.

Piše: Tamara Zablocki

Olga Dimitrijević aktivna je na kulturnoj sceni Srbije, ali i na regionalnoj feminističkoj i queer sceni. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu završila je dramaturgiju, a potom je magistrirala rodne studije u Budimpešti. Premda pripada generaciji autorica i autora mlađih od 35 godina, može se pohvaliti da se njene drame Radnici umiru pjevajući, Narodna drama, Kako je dobro vidjeti te opet izvode na pozorišnim scenama u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a nedavno je potpisala i prvu vlastitu režiju, za tu priliku odabravši adaptaciju knjige Crvena ljubav ruske revolucionarke Aleksandre Kolontaj.

Olgina Narodna drama doživjela je krajem januara i sarajevsku premijeru, u režiji Bobana Skerlića. Lezbejska melodrama o ljubavi između dvije žene, ljubavi koja se ne uspijeva ostvariti u heteropatrijalnim društvenim odnosima koje živimo, bila je povod za naš razgovor. Za Urban magazin, Olga Dimitrijević govori o političkim pozicijama s kojih pristupa svom radu, među kojima je i privrženost žanrovima trivijalne književnosti i muzičkom žanru turbo folka koji već dugo nastoji odbraniti od elitističkih napada, te o radništvu, radu u kulturi i njegovim zamkama.

Narodna drama je u osnovi melodrama. Isti žanr ste iskoristili pri postavljanju Crvene ljubavi Aleksandre Kolontaj na scenu. Zašto Vam se žanrovski trivijalna književnost čini dobrom platformom za iznošenje političkih ideja i promišljanje društva?

Lepo su feministkinje još davno pokazale da u trivijalnoj književnosti postoji mnogo toga što se na prvi pogled možda ne vidi, ili olako odbacuje. Previše lako se npr. ljubavni zapleti podvode pod trivijalnost, ali za mene prisutni načini i oblici ljubavi, mogućnosti ljubavi dosta nam govore o politici, o svetu koji nas okružuje. Zato se stalno vraćam na Fassbindera i njegovu analizu filmova Douglasa Sirka – mi na kraju ne plačemo zbog sudbina junaka nego zbog sveta koji je te sudbine učinio mogućim. Melodrama izaziva identifikaciju, ljubavni zapleti su smešteni u svet koji zbog svoje nepravde onemogućava ostvarivanje aspiracija junaka za slobodom, ljubavlju i uzdizanjem na socijalnoj lestvici. Moje drame samo apostrofiraju više te društvene mehanizme, ono što je u melodrami često implicitno samo izbacuju u prvi plan.

Problem liberalnog zgražavanja nad folkom

Narodne pjesme u Narodnoj drami igraju važnu ulogu, između ostalih tu je i pjesma Šemse Suljaković. Često naglašavate da je određeni skup turbofolk pjesama emancipatoran i da ga stoga koristite u svrhu političko-ideološke borbe. Koje su to pjesme i izvođači/ce u kojima pronalazite emancipatorni potencijal? Ova tema je posljednjih godina obrađivana i u magistarskim radovima i doktorskim disertacijama, pa pretpostavljam da materija nije oskudna.

Često mi se čini da stalno ponavljam očigledno, a to je da postoji pregršt pesama koje šire divne emancipacijske poruke, što na širem što na individualnom planu. U mnogim pesmama npr. izlazak iz emotivnog brodoloma istovremeno predstavlja i raskid sa patrijarhatom. U nekim drugima opet tužna pesma o emotivnom brodolomu na drugom planu služi za artikulisanje sopstvene društveno marginalne pozicije, u smislu klasnih ili rodnih razlika. Mogu ja sad da podelim sa vama moje lične preference po pitanju izvođača i izvođačica folk muzike, ali to je manje bitno. U svom radu sam želela da otvorim mogućnost da se i ono privatno uživanje u muzici i afektima koje ona proizvodi prevede u političko – tj. način na koji ja posmatram muziku i uživam u njoj, i kako promišljam muziku u kojoj uživam, postaje politička stvar kada se jednom stavi u dramu ili na scenu. Ta strategija je prisutna u Narodnoj drami, u Radnici umiru pevajući, u Crvenoj ljubavi… i koliko god ja uživala u njoj, sada me zanima da razvijam neke druge stvari i druge umetničke i poetske strategije. U poslednjih par godina ni ne posežem više za folkom u svojim dramama, već ga ostavljam za kafanu i prijatne trenutke sa društvom u kuhinji. I takođe nastavljam da mislim o folku čitajući ozbiljne naučne radove na temu narodne muzike, npr. ono što su pisali Rory Archer, Marijana Mitrović, Dijana Jelača i drugi.

U našim umjetničkim i kulturnim krugovima, ipak, još uvijek preovladava elitistički, nipodaštavajući pogled na izvođače i uživaoce narodne muzike, a česta tema je i politička pozicioniranost ove vrste muzike. Šta je Vaš odgovor na argumente poput onog da je turbofolk činio muzičku pozadinu Miloševićeve vladavine, te da nacionalizam i turbofolk nisu slučajno postali dominirajući u isto vrijeme?

Turbofolk nije izmislio Milošević, nego su ga proizveli kapitalizam i savremeno muzičko tržište, kao i sve druge komercijalno uspešne savremene hibridne muzičke žanrove. Činjenica je da se turbo folk percipira kao neka vrsta soundtracka devedesetih u Srbiji. Ja to potpuno razumem, ali ipak mislim da je to redukovana slika, i jedna asocijacija koja izvire najpre iz afekta. Čini mi se da to ubeđenje, pored toga što ignoriše prisustvo drugih muzičkih žanrova na medijima tog vremena, sakriva još nešto. Jednačina folk = Milošević = nacionalizam doprinosi još jednom redukovanom viđenju skorije istorije, tj. tome da o Miloševićevom periodu isključivo pričamo kao nacionalističkom, a ne i kao periodu sa kojim je u punom sjaju grunula restauracija kapitalizma i tranzicija kod nas. Elitistički prezir prema „širokim narodnim masama“ povezan je sa liberalnom ideologijom, i čvrsto tvrdim, onemogućava suštinsku analizu i devedesetih i nacionalizma i muzičke industrije i sadašnjih društvenih odnosa. Dok su se zgražavali nad folkom, mnogi liberali su ujedno demonizovali socijalizam, menjali imena ulicama, uvodili slavu u državne institucije, i započeli proces rehabilitacije kolaboracionista iz Drugog svetskog rata. U tom smislu čini mi se da su i nacionalizam i kapitalistička tranzicija nerazdvojni od devedesetih godina pa naovamo, ali elitistička i liberalna kritika folka to, logično, odbija da prizna. Eto, danas nema Miloševića, ali itekako ima i kapitalizma, a ima i folka. Vrlo jednostavno. Ovde mogu još samo da ponovim parafrazu iz jednog prethodnog intervjua: ko neće da priča o kapitalizmu, neka ćuti o folku.

Ljubav je duboko društvena emocija

Ako bih morala izabrati jednu rečenicu za koju vjerujem da je uništila više života nego ratovi na našim prostorima, onda bi to bila rečenica „Tako je red.“ koju ponavlja i hor u Narodnoj drami. Koliko nam patrijarhalni, opresivni „red“ i danas upravlja životima? Gledajući Narodnu dramu, udobno zavaljena gledateljka se vjerovatno nada da takvog nečeg u današnje vrijeme nema u njenoj blizini, ali ako je iskrena prema sebi naposljetku će priznati da itekako ima.

Pa gde nema? Ne postoji žena kojoj na dnevnoj bazi se ne natura na nos da treba da se uda i bude majka. Ili kako treba da izgleda, koliko kila da ima ili nema, šta treba da obuče ili ne obuče, koliko da potroši na sebe itd. Gotovo je nemoguće odbraniti se od tolikih pretendenata na raspolaganje ženskim telom, željama, potrebama i svemu ostalom. Što bi rekla moja sestra, koliko mi se guraju određena pitanja pod nos, morala bih da se odselim od svih da bih shvatila želim li ili ne želim npr. da imam dete. Tako da je patrijarhalni vrag uveliko došao i po udobno zavaljenu gledateljku, i udobno zavaljenu mene, i tebe i sve nas. I čini mi se da ne namerava da ode, ako ga same ne oteramo.

Društvenu opresiju selo, svijet Narodne drame provodi polazeći s pozicija ljubavi. Kako se, kako kaže Rainer Werner Fassbinder koga često citirate, ljubav uspostavlja kao najpodmukliji izvor društvene represije? I šta bi bio alternativni, revolucionarni odgovor na to, uzevši u obzir da još nismo osvijestili ni da je lično – političko?

Uz taj citat, volim da koristim još jedan, Aleksandre Kolontaj, da ljubav nikad nije stvar koja se tiče dve zaljubljene osobe, već duboko društvena emocija. Kolontaj je kroz svoje spise, što teorijske, što kroz ljubavne romane ukazivala na to koliko suštinske revolucije ne može biti dok se ne demontiraju nejednaki odnosi moći koje podrazumevaju opšteprihvaćeni (dakle, patrijarhalni) ljubavni odnosi, bilo romantični bilo porodični. Odnosno, patrijarhat, buržoaski brak i heteronormativna porodica nisu kompatibilni sa pravednijim svetom. Iako danas ljubav ne možemo da odvojimo od kapitalističkih odnosa u kojima živimo, mi moramo da napravimo prostor da razmišljamo i radimo na društvu i društvenim odnosima u kojima će to biti moguće.

U tom smislu je zanimljivo i koliko odnosi u LGBTIQ zajednici imitiraju patrijarhalne, heteronormativne koncepte romantične ljubavi i nuklearne porodice. Šta bismo sve trebali promijeniti da bi oslobođenje od naučenih matrica odnosa i redefinisanje koncepta ljubavi bilo moguće?

Za početak, uništiti patrijarhat, a odmah sa njim i kapitalizam. Za posle ćemo videti.

O nemogućnosti otpora

Sarajevska publika je u okviru festivala MESS prije nekoliko godina mogla pogledati predstavu Radnici umiru pevajući. Taj Vaš tekst pobijedio je na konkursu Hartefakt fonda 2010. kao najbolji savremeni društveno angažovani tekst, a bavi se radništvom u procesu tranzicije. Čini mi se da se radništvo premalo tematizuje, ne samo u umjetnosti nego u javnom diskursu uopšte, iako je to goruća tema naše svakidašnjice obilježene privatizacijskim pljačkama i glorifikacijom stranih investicija koje najčešće znače eksploataciju jeftine radne snage. Šta je Vas ponukalo da se bavite pitanjem života radnika i radnica u današnjem društvu?

Odgovor na vaše pitanje se već sadrži u samom pitanju. U vreme kada sam pisala radnike, tema je bila slabije nego danas zastupljena u umetničkoj praksi, a u javnom prostoru se većina stvari svodila na šematizovana izveštavanja o pojedinačnim štrajkovima. Stepen neosetljivosti na radikalnije oblike radničkih protesta poput blokiranja ulica je takođe bio ogroman. Tada se još uvek govorilo o „dobroj“ i „lošoj“ tj „pljačkaškoj“ privatizaciji, kao da privatizacija može biti bilo šta drugo do pljačka. U međuvremenu su se što kroz aktivizam što kroz umetnost neke stvari po pitanju percepcije ipak promenile. Do sada se propaganda o stranim investicijama, lošem javnom sektoru, i privatizaciji posle koje će svakom preduzeću ili fabrici da svane, razotkrila u svoj svojoj monstruoznosti, ali ona je uprkos tome i dalje itekako prisutna u javnom govoru i životu. Pritom, ne mislim da treba romantizovati radničku klasu, što nisam uostalom ni radila u Radnicima. Ta drama se između ostalog bavi i nemogućnošću otpora, što zbog sukoba različitih interesa, što zbog razjedinjenosti, što zbog puke gladi i ukinutog dostojanstva.  A to su sentimenti koje dele i ostaci radničke klase, i oni koji su to prestali da budu.

Kad smo već kod radnika i radnica, kako stoje radnice i radnici u kulturi u današnjoj stvarnosti eksploatacije i prekarnog rada? Vaše drame su na repertoarima, a činjenica da se djela mlađih, savremenih autorica i autora izvode u pozorištima ulijeva optimizam, međutim, kako izgledaju radni uslovi u kulturi, području koje se nerijetko romantizira kao rad iz ljubavi? 

Eto nam još jednog primera kako ljubav može biti izvor društvene represije. Skoro sam baš u intervjuu sa Jasnom Žmak pričala o ovome – mi radnici i radnice u kulturi smo izuzetno podložni najvećoj kapitalističkoj laži: „radi ono što voliš“. Rad na nezavisnoj sceni podrazumeva neprekidnu samoeksploataciju, a ni sa radom u institucijama nije mnogo drugačije. Pritom sve češće može da se čuje, pre svega od visoko pozicioniranih kulturnih radnika povezanih sa izvorima kapitala, kako su umetnici mnogo razmaženi jer očekuju, zamislite, da žive od svog rada. Uz to nužno ide i poređenje sa Njujorkom, Londonom, i sličnim sredinama, jer se iz nekog meni neshvatljivog razloga nama podmeće da su brutalne kapitalističke prakse civilizacijska tekovina.

Pritom, kada se npr. u Srbiji bavite ovim poslom, skoro da je bolje da se vodite kao nezaposlena osoba nego kao slobodni umetnik, jer ćete tako paradoksalno lakše overiti zdravstvenu knjižicu, s obzirom da slobodnim umetnicima grad koji je po zakonu dužan da plaća doprinose često kasni sa tim uplatama, a onda kamate dospevaju samim umetnicima na naplatu. I to je samo jedan od problema sa statusom slobodnog umetnika.

Drugi nivo problema je nemogućnost izlaska iz začaranog kruga samoeksploatacije. Nikad se u ovom poslu ne samoeksploatišemo sami, već često ako ne i uvek uvodimo u to i druge prijatelje i kolege, uz pristanke i odobravanje, jer za sve nas ovaj rad predstavlja istovremeno i strategiju preživljavanja, način da ubedimo sebe da smo nešto napravili i da to nešto ima smisla. Stalno sam rastrzana, da posegnem za citatima iz narodne muzike, između toga da se stalno kunem da „radije ću sedeti u kući“, i onoga „ej pesme tužne vi ste moja deca“, odnosno između odbijanja da radim za bedu, i svog rada kao načina preživljavanja.

Ono što svakako delimo sa drugim radnicama i radnicima je da nemamo još kapaciteta za efektivnije borbeno samoorganizovanje, da se teško možemo prekvalifikovati na neko drugo, lukrativnije zanimanje, i što svi zajedno možemo da crknemo od gladi ili od bolesti, i da se niko na to ne osvrne.