U učionicu je ušao čovjek u plavoj trenerci, noseći kasetofon i školski dnevnik, koje je potom spustio na katedru i ovlaš prešao pogledom po razredu. Zatim je s lica pomakao pramen duge prorijeđene kose, namjestio usta kao za zvižduk i ponovo nas pogledao. Rekao je: „Ja sam Slobodan Đurasović, predavaću vam s-h. Neću danas tražiti od vas da se i vi meni predstavite jer mi ne znači ništa kada kažete vaše ime i prezime. Želim da se upoznamo tako što će svako od vas koga prozovem pročitati pjesmu ili priču koju najviše voli. Do sljedećeg časa pripremite se za predstavljanje.“ Onda je uključio kasetofon, pustio neki rock i u svećeničkom tonu počeo da čita dijelove iz Ljubavnika Margerit Diras.

Ja sam voljela Stajnbeka i Sarojana. Da se ne bih upoznala sa Đurasom čitajući mu o luđaku koji trpa mrtve miševe u džepove kaputa, ipak sam odabrala drugog autora, zapravo priču o njegovom ujaku zanesenjaku koji sadi narove u pustinji. Ako sam u osmom osnovne mogla da lažiram na testu profesionalne orijentacije i napišem da sam opsjednuta hemijom i time se lako upišem u III gimnaziju samo zato što tamo srpskohrvatski jezik predaje Đuras, onda sam željela i da se potrudim i ostavim dobar utisak na njega. Narednog časa prvo je prozvao neku nesretnicu koja je zajapurenog lica počela da čita Kralja Lira toliko brzo i nespretno da se činilo kao da je glavni junak pobudalio zbog kćerke već u prvom činu. Nije povjerovao da je to njena omiljena knjiga, već tipično ponašanje štreberke iz prve klupe, pa ju je upoznao još na drugom času. Nije joj rekao ništa ružno, samo je prekinuo njeno čitanje (da ne bi dobila srčani udar?) i zahvalio joj se. „Sada ću prozvati broj trinaest“, rekao je. „Zapravo, neću… Zašto da trinaest uvijek bude baksuzan broj? Neka to bude broj dvanaest.“

Kada sam čula svoje ime, ustala sam, promucala nešto o Sarojanu i počela da čitam dijalog između glavnog junaka i njegovog ujaka. Shvativši da sam odabrala dio priče koji odvojen od cjeline neće reći ništa naročito, i ja sam, kao moja prethodnica, krenula da čitam prebrzo i nejasno. Zatim sam stala, pogledala ga i odmahnula glavom. „Kako je čitala? Koju ocjenu je zaslužila?“, upitao je učenike. Oni su povikali: „Pet, pet, čista petica!“ „A ti? Šta ti misliš? Koju bi ocjenu sebi dala za ovo?“ „Dva minus“, odgovorila sam.

Tako je Đuras upoznao i mene još na drugom času.

Kada nije čitao dijelove iz Lorensovog Ljubavnika ledi Četerli ili Ljubavnika Margerit Diras, tjerajući učenice da se crvene i sablažnjavaju, volio je s nama pričati o fenomenima poput samoubistva. Jednom je pomenuo Mit o Sizifu i pitao nas da li je samoubistvo hrabrost ili kukavičluk. Nisam odustajala od namjere da popravim utisak koji sam ostavila na drugom času (ne znajući da me je taj čovjek zavolio upravo zbog onoga što sam ja smatrala incidentom), da se napravim važna, rekla sam: „Samoubistvo je kukavičluk. Treba imati petlju pa živjeti.“ „Dobro, Savićeva. Hajde onda uzmi pištolj i prisloni ga sebi na sljepoočnicu. I opali. Znaš, filozofi se od pamtivijeka bave tim pitanjem. Niko ne zna tačan odgovor. Šta je u glavi čovjeka koji odlučuje da sam sebi prekine život…“

O Đurasu se pričalo svašta – da je opsjednut seksom, da zadaje pismene radove na temu „ekser u zidu“ i slične gluposti. Da zavodi učenice, da je lud… Jer, koja budala može napisati tekst za pjesmu u čijem refrenu stoji: „…genijalan mi smo spoj, permanentno biću tvoj“? Pa valjda ista ona budala koja je mogla napisati Sonju Indexima i Motore Divljim jagodama. On je bio opsjednut ljubavlju, zadavao je slobodne teme i zaveo samo jednu učenicu, puno prije nego što smo mi ušli u njegovu učionicu. Upisivao joj je kečeve u dnevnik cijele školske godine i onda ju je oborio na popravni. Kada je povikala: „Ali sve znam! Šta vi više hoćete od mene?!“, odgovorio je: „Hoću da izađeš sa mnom.“ A onda su se vjenčali i živjeli… Pa, sretno, sve do rata, kada je otišla i više se nije vratila.

Jednom je ušao u učionicu, stavio kasetofon na katedru i najavio pjesmu: „A sad Nada Obrić.“ Potom je pustio Road to hell.

„Promukla vam Nada, profesore.“ Strpljivo je sačekao da učenici prestanu da se smiju, a onda je rekao: „Savićeva, hajd izađi napolje.“

Kada sam napustila čas, shvatila sam da sam mu ipak simpatična.

Teško sam se snalazila kao tinejdžerka. Nisam napunila ni 15 godina, a bila sam visoka metar i osamdeset centimetara i imala dvadeset kilograma viška. Vozeći se tramvajem do škole jednog jutra revizoru sam pokazala dječiju kartu, na šta se on nasmijao i rekao da nešto s mojom hipofizom nije u redu. (Tada je Razija Mujanović bila jako popularna, pa su i revizori, iako medvjedi kao i ovi današnji, ipak, htjeli ne htjeli, znali i poneku riječ grčkog porijekla.) U tramvaju je bilo i mojih kolega iz razreda, pa sam ja tog dana, prije prvog školskog zvona, dobila nadimak „Hipofiza“. Ali sam zato imala pravo da napišem koliko god hoću slobodnih radova i da se požalim Đurasu. Trebalo je da prođe neko vrijeme, recimo tri napisana slobodna rada, da bih shvatila da Đuras proziva učenike na koje se ja žalim i tjera ih da čitaju Pravilnik za vođenje školskog dnevnika. Ili bi ih prozivao i zadavao im da nauče pola „Gorskog vijenca“ (ili drugih knjiga koje nam je davao ne zato što su u obaveznoj lektiri nego da nas kazni ako ga iznerviramo). Vremenom sam prestala da se žalim na njih i pisala sam o drugim glupostima. Najviša ocjena koju sam kod njega dobila bila je četvorka jer sam u tom radu pisala o ljubavi. Budući da sam iz sedam predmeta imala jedinice, zaključene u tri tromjesečja, dobila sam novi nadimak – „Sedam svjetskih čuda“. Nisam se puno obazirala na podsmijehe. Voljela sam da čitam knjige, nisu me interesovale druge stvari i štreberi koji su mi se smijali. Međutim, Đuras me je nakon jednog časa zamolio da ga sačekam ispred kabineta. „Ja ću te oboriti na popravni ako ne ispraviš one silne kečeve“, rekao je. U posljednjem tromjesečju počela sam da učim i ispravila svih sedam „čuda“ u veoma kratkom roku da sam čak sumnjala da nema i Đurasovih prstiju u tome. U drugom razredu su me, kao lošu učenicu, prebacili na zanat, pa sam na praksu išla u šest ujutru i farbala tramvaje u GRAS-u. Učenici kojima je Đuras nastavio da predaje prenosili su mi da im gunđa što s njima ne može da priča o fudbalu, knjigama, muzici i ostalim stvarima o kojima je mogao da priča sa Savićevom. Bila sam ponosna na to i dostojanstveno ponijela novi nadimak „Džekil i Hajd“ jer sam danju farbala tramvaje, a uveče (ofarbanih ruku) išla na pozorišne predstave.

Prošlo je desetak godina kako ga nisam vidjela. A onda sam ga jednom ugledala na ulici i nisam mu prišla da se pozdravimo. Dugo je deset godina, možda me je zaboravio, mislila sam. Jednog jutra nazvala me je poznanica i euforično, gotovo veselo rekla: „Hej, sad sam u novinama pročitala da se onaj tvoj profesor ubio! Prislonio je sebi pištolj na sljepoočnicu i upucao se.“

Jebiga, Đuras. Opet si u prednosti, opet znaš pravi odgovor“, prošlo mi je kroz glavu dok sam plakala kao malo dijete.

Ako se ne vratim jednoga dana

Ne plaši se, nisam umro

Znaš da ti to učinio ne bi’

To ne bih mogao i kada bi’ htio

Nema smrti i nema kraja

Jer ti si me davno uzela sebi

Ako se ne vratim jednoga dana

Nasmiješi se i pogledaj nebo

Na svakoj zvijezdi ime nam piše

Tiho me zovni i ruku nježno na srce stavi

Tu sam se skrio

Da ne bih mogao od tebe otići

Nikada više.

S. Đurasović