Uvela me je u zagušljivi garažni prostor, adaptiran u garsonjeru i mračan kao smrt. Tamnoputi čovjek, zarastao u bradu i obučen u vijetnamku, ustao je s kauča, nasmijao se krezavo i rekao: – Ja sam Damir, drago mi je.

Kažiprstom usmjerenim prema meni i pomalo svečanim tonom Sonja me je predstavila svom momku:  – E to ti je moja školska drugarica koju sam izgubila na jedno dvije-tri godine.

– Čuo sam puno o tebi i raduje me da ste se napokon pronašle, rekao je Damir. Pričali su mi kako moraju da žive u iznajmljenoj garaži jer nemaju para da plate bolji stan, ne rade i žive od prodaje Damirove kolekcije ploča. On svako jutro ide na beogradski Zelenjak i pokušava zaraditi neki dinar. Sjedili smo u prostoriji koja je predstavljala trpezariju, dnevnu i spavaću sobu i uz čije su sive zidove bile naslagane knjige i ploče. Na kraju su gotovo uglas rekli da su siti uštipaka i čaja i priručnih droga – trodona, artana, parkopana…

S vremena na vrijeme dolazila sam kod njih da pijemo čaj, jedemo uštipke, slušamo muziku i pričamo o knjigama. Svaki put kada bi Sonja zastakljen pogled okrenula prema zidu i probala da prođe kroz njega, a Damir se smijao tako da sam mogla da mu vidim krajnike, ja bih razmišljala o njoj kada je imala petnaest i nije smjela da se vrati kući ako bi dobila četvorku, već bi plakala na stubištu, a mi je tješili kako je majka neće ubiti, već će joj samo malo zvocati. I sada je bila sama u velikom gradu i mogla je da radi šta joj je volja, a ovo je valjda bio izbor.

Jednom sam kod njih dovela rodicu, tinejdžerku, da joj Damir pokaže svoju kolekciju ploča jer je voljela muziku. Narednog puta pitali su me kako je rodica i što je nisam opet povela. Rekla sam im da je pokupila vaške u školi i da sjedi kući, pere kosu nekakvim šamponom, češlja se i non-stop plače. Sonja je potom rekla: – Nije u školi dobila vaške, već ovdje. Vidi! Potom je s glave skinula par vaški i stavila ih na sto. – Zar nisu slatke?!, rekla je. Povukla sam se prema naslonu fotelje, a potom odmakla, ustala i pogledala je u nevjerici. Damir je opet pokazao krajnike, a Sonja me začuđeno upitala: – Šta ti je, to su samo vaške?

– A… ali, zašto se ne liječite?, promucala sam. – Navikli smo se na njih, to su nam cimeri, rekao je Damir kroz smijeh. – Kako ih ja nisam dobila?, upitala sam. – Pa neće vaške na sve tipove kose, odgovorila je Sonja.

Bez obzira na Sonjin ohrabrujući odgovor, prestala sam da se družim s njima. Čak sam se iz jednog beogradskog predgrađa preselila u drugo. Doduše u gori prostor, memljivi suteren s kaučom u kojem je živio miš. Svaki put kada bi miš grebao negdje oko moje glave, ja sam to prihvatala stojički, kao kosmičku kaznu što sam napustila svoju vašljivu drugaricu.

Stajala sam ispred vrata videokluba na koji su klinci bacili Molotovljev koktel jer je gazda izdavao loše kopije filmova. (Ni dan-danas ih ne krivim jer sam tih dana od silnog premotavanja „Pulp Fictiona“ i napora da odgledam film mislila da su u njemu događaji poredani hronološkim redom.) Strpljivo sam odgovarala na pitanje policajca da li sam prvo ugasila vatru pa prošla kroz vrata ili obratno. Usput sam molila drugog policajca da ne rastura paljevinu nogom dok ne dođu inspektori. Tada je pored videokluba naišao Damir. (To je bio jedan od onih dana za koje Garfield tvrdi da ih treba prespavati.) Sačekao je da se završi uviđaj i da se mudri ljudi u plavom raziđu, a potom mi se požalio kako su Sonja i on u bjekstvu jer su nakon one garaže našli sobu kod neke babe kojoj su ukrali svu zalihu sedativa. A bila je povelika, u kesi ispod jednog kreveta. Sumnja da će ih policija zbog toga proganjati, ali bolje je da su stalno „u pokretu“. Dok je Damir pričao o tome kako se raduje što sada zna gdje sam i kako će javiti Sonji, ja sam odlučila da je svakako vrijeme da odustanem od izdavanja loših kopija filmova.

Sonju sam ponovo vidjela devedeset i osme u Sarajevu. Radila je za strance i živjela u iznajmljenom stanu jer je mama u toku rata od njene sobe napravila spavaću. Sredinu i kraj priče s Damirom sumirala je u dvije rečenice: – Udala sam se za Damira, a mama je bila na vjenčanju i to je bio najgori dan u njenom životu. Poslije sam se razvela i došla u Sarajevo. Sada se zabavlja sa jednim zgodnim strancem koji ju je razmazio i već su proputovali pola svijeta.

Bila sam sretna što se izvukla.

Jednom je došla na kafu i rekla da je gladna jer od silnog posla taj dan nije stigla da jede. Ponudila sam joj punjene paprike, jer ništa drugo nisam imala. Rekla mi je da joj se to baš i ne jede, da će pozvati drugara da odu do kineskog restorana i da jednom mora odvesti i mene na ručak. Prije nego što je otišla, objasnila mi je da ima prijatelja sa kojim voli odlaziti u restorane i toplo mi preporučila tajlandsku kuhinju.

Sonja je nastavila da radi za strance, ali je zato promijenila partnera. Počela je da se zabavlja sa momkom koji je bio dosta mlađi od nje i volio zimske sportove. Kupila je opremu za skijanje, bordanje, najbolje gojzerice i utege koje je stavljala na noge i ruke dok bi čistila kuću. Kada nije radila i jurila na bordu po okolnim planinama, posjećivala je kozmetičke salone. Nakon svih exita, speedova, extasyja i bungee jumpova izgledala je vitko i zadovoljno.

Međutim, ostavila je dječaka jer je upoznala šarmantnog Holanđanina. Jednom me je pozvala i ponudila mi svoj stari računar. Rekla je da će mi ga vrlo rado prodati jer više ne želi da poklanja stvari. Naime, kada je bila kod svog momka u Holandiji, njemu je drug uzeo šešir, malo se glupirao s njim i pokvario ga. Onda je morao da ga plati. Ona misli da je to jako pošteno. Rekla sam da se ja nisam glupirala s njenim računarom i pitala je da li je u cijenu uračunat i miš, pošto se moj pokvario.

Nekada nisam bila sigurna s kim se družim – sa Sonjom ili njenim novim partnerom. I nije morala da mi govori puno o njemu jer bih preko njenih izjava i ponašanja znala o kakvom je čovjeku riječ. Recimo, kada se zgrozila dok sam mutila jaja i povikala: – Kako možeš?!, shvatila sam da je u njen život ušetao vegetarijanac ili vegan; kada bi mi stalno postavljala pitanje: – Pa što? Zašto tako misliš?, znala sam da je s nekim kauč-mudracem koji voli da dangubi i da filozofira po cijeli bogovetni dan; kada bi vezivala kikice i vozala role po gradu, trebalo je samo pretpostaviti da je tu negdje i lik koji vozi skejt.

Posmatrajući sve te njene transformacije poželjela sam joj (to želim svim ženama koje volim, a i samoj sebi), da se jednog dana, kada izađe van, iza prvog ćoška sudari sa sobom, nasmiješi se i odvede se na kafu da se bolje upozna.

Možda bih i nastavila strpljivo čekati da Sonjina ličnost poprimi makar konture da nisam prvo dobila psa, a potom rodila djevojčicu. Jer, moja prijateljica je, na kraju balade, upoznala čovjeka koji jako voli da prevaspitava tuđu djecu i kućne ljubimce. Malo agresivnijim, ali po njegovim riječima djelotvornim metodama – urlanjem prilikom kojeg se mora unijeti u lice ili njušku. Budući da mi mame znamo da budemo mnogo nezgodne kada nam se diraju mladunci, ova priča o prijateljstvu nema sretan kraj.