Iako je nekada mislila da nije dovoljno talentovana za pisanje, pogledavši snimku na kojoj zloglasni Škorpioni ubijaju zarobljene civile počela je razmišljati kako se najprije osjeća majka ubijenog mladića, a zatim i kako bi se supruga ili majka zločinca osjećala. Shvativši da niko takav scenario u Srbiji neće napisati, odlučila je to učiniti sama.

Tako je počeo važan filmski put do nastanka „Dobre žene“, odličnog i potrebnog filma u kojem Mirjana Karanović potpisuje režiju, koscenaristica je i igra glavnu ulogu.

Piše: Kristina Ljevak

Foto: Almin Zrno

Ovako obiman zadatak koji tretira mučnu temu suočavanja sa zločinima koji ne samo da su činjeni „u naše ime“ nego su i izvršioci članovi naše porodice mogla je iznijeti samo osoba lične i umjetničke zrelosti kao što je Karanović, s konzistentnom umjetničkom karijerom u kojoj nikada nije bilo oscilacija, idući putem pravednosti, čovječnosti i istine.

Film „Dobra žena“ nakon prošlogodišnje premijere na festivalu Sundance te uspješnog nastavka festivalskog života, nagrada i pozitivnih kritika koje su ga pratile premijerno je pred sarajevskom publikom prikazan u okviru Open Air programa 22. Sarajevo Film Festivala u najvećem kinu na otvorenom, gdje je publika dugo nakon projekcije protagonistima zahvaljivala na katarzičnom trenutku koji joj je omogućen.

U rediteljskom prvijencu Mirjane Karanović upoznajemo Milenu (koju besprijekorno tumači rediteljica), ženu koja živi život idealne balkanske domaćice, kojoj je i suprug takav, a i djeca, ili barem dvoje od troje koji ne odudaraju pretjerano od balkanskog prosjeka. Živi su i zdravi, a to što nisu previše zainteresovani za stvarnost koja ih okružuje odavno nije povod za brigu.

Najstarija kćerka, koja živi samostalan život, posvećena je aktivizmu, borbi za ljudska prava i istinu o minulom ratu te kao takva u roditeljskoj kući nije rado viđena gošća.

Za razliku od muževa iz njihovog okruženja, Milenin muž Vlado (sjajni Boris Isaković) ne pije, ne vara je, vodi računa o bitnim porodičnim datumima poput Mileninog rođendana te „donosi novac u kuću“.

Balkanska idila na periferiji ruši se onog trenutka kada Milena pronađe VHS kasetu iz minulog rata s Vladom „u glavnoj ulozi“.

Put istine i čiste savjesti ili čuvanje privida harmoničnosti odluka je koju Milena mora donijeti i koju odgađa jednako kao i mamografiju, iako se tumor već nastanio na njenom tijelu.

ŽIVOT NIJE APSOLUTNA ZAŠTIĆENOST

„Ljudi su razni, mi na razne načine pokušavamo da se orijentišemo u ovom svetu, pronađemo putokaze, otkrijemo pravi put za sebe.

Mislim da to nije nimalo lako i često tražimo da nam to ili neko kaže ili da nas uputi. Zato često ljudi pristaju da budu podređeni nekom lideru, u bilo kom smislu, nekoj verskoj sekti ili pak šefu države, idolu koji im na neki način određuje život.

Kad se osvrneš na svoj život unazad, kad si uspeo nešto, poput mene, koja mogu smatrati da imam ostvaren život, neku sadašnjost koja se oslanja na moju stabilnost u prošlosti, zapravo shvatiš da ništa to tada nisi znao. Išla sam nekim putem, donosila neke odluke. Mogla sam da odlučim jedno ili drugo, ne znam, možda neki put imaš i više opcija, ali ti biraš jednu, kao kad ideš kroz neki grad nepoznati i skrećeš kroz neke ulice. Ti izbori su neki put iracionalni, neki put dobro promišljeni, ali neki put prosto moraš da kreneš u nekom smeru.

Zato su ljudske priče uzbudljive.

Ali ja ne dovodim u pitanje odluke.

Ljudi donose odluke, neki put pogrešne, ali ja samo smatram da ti ne možeš nastaviti kad prođe vreme i kad shvatiš da je nešto gde si ti krenuo zapravo pogrešno. Teško je sad vratiti se na onu raskrsnicu i krenuti drugim putem, ali ti nemaš drugog izbora, a ne možeš da nastaviš sad ‘udri, kreni dalje, lomi noge’.

Ili ostani na toj stazi i umri pored nekog drveta jer nećeš da se vratiš, a dalje ne možeš.

Zakucaš se negde.

To sam ja uvek radila i nekako ja jesam imala izbore, ali neki su me vodili na strane o kojima nisam sanjala da ću doći.

Ali, jebiga, to ti je između ostalog i život. Nisi apsolutno zaštićen. Kad si dete, ti nekako možeš da se džilitaš nogama i praviš neki haos, da urlaš i govoriš ‘nisam ja, on je’, što deca rade i pokušavaju što više mogu da se iščupaju iz neprijatnih situacija; umiljavaju se roditeljima ne bi li izbegli kaznu.

Ali kad si odrastao čovek, ti prosto moraš da živiš sa svojim izborima i greškama. I da platiš za to.

Tako ja razmišljam“, kaže Mirjana Karanović u trenutku dok pravimo paraleluizmeđu njene „Dobre žene“ i filma Zrinka Ogreste „S one strane“, u kojem supruga muškarca koji je odležao haški zatvor u jednom trenutku slabosti razmišlja da mu sve oprosti.

„Razumem to što je Ksenija Marinković igrala, i ona je to sjajno odigrala, ali o tome se isto radi. I ona i taj njen muž imaju nešto, imaju neku istoriju, postoje tu neke niti, neke veze emotivne. Čovek nije kompaktno biće, sastavljeno kao kamen neki, pa sad to je to. Nije. Mi smo nešto što se menja, transformiše, prilagođava.

Mi smo na neki način određeni i našim precima i našim željama, i to nisu izgovori, to je prosto to.

Tako da njeni razgovori s mužem i razotkrivanje njene slabosti, to je vrlo slično ovome koliko se moja junakinja grčevito borila da ne donese tu odluku.

Taj film je o tome ne da ona na kraju uradi ono što jeste nego da ne uradi ništa.

Da pokuša da to, ako ikako može, prođe pored nje.

Jer to je ono što mi često želimo, da zakopamo glavu i sutra se probudimo, a naši problemi nestanu.“

ODLUKA NA TEMELJU LIČNIH MORALNIH PRINCIPA

U niz sjajnih scenarističkih i rediteljskih rješenja Mirjane Karanović spada i onaj koji podrazumijeva da Milenin suprug ni po čemu ne odaje utisak čovjeka sposobnog za ratne zločine. U tome i jeste suština. Kad bi se potencijalni zločinci lako prepoznavali, do zločina možda ne bi ni dolazilo.

„On je zapravo idealan balkanski muž. Čuva njeno dostojanstvo. Ne bije je, donosi joj stalno novac, poklone, pamti datume.

Šta ćeš više, to je ono kad ti neko kaže:'Jesi luda, to je život iz snova.’

I ja sam to namerno tako uspostavila zato što u početku, kad sam pisala, Vlada je bio potpuno očigledan. On je bio nasilan, mračan, ali zapravo, on je sve suprotno od toga jer sve drugo njoj daje neki spoljašnji razlog koji bi joj pomogao da donese odluku. Ovako joj ništa ne pomaže. Nema nikakvu pomoć sa strane.

Ona mora da odluči samo na osnovu svoje savesti i nekakvog moralnog principa.

Zato je to bitno. Zato što nije on sad neka zla osoba pa da ti kažeš: ‘Pa da, normalno.’

Meni je najveći kompliment za moj scenario bio kad sam mom prijatelju iz Sarajeva koji je odrastao pod bombama dala da čita, i koji je rekao da mora da mi kaže nešto što je pomislio i zbog čega mu je užasno, ali da mu je Vlade bilo žao. Očekivao je da Milena Vladu nekako sačuva. Naježila sam se i rekla: ‘To je to.'“

ŽIVOT JE OZBILJNA KATEGORIJA

U cijeloj priči o Mileni, pozicioniranoj negdje između kompulzivnih pospremanja kuće kada nema drugi način da kanališe vlastitu nemoć i brige o porodici, gdje je najčešće servis djeci bez mogućnosti dijaloga o važnim temama, posebno ne onima koje nju najviše muče, primjećuje se apsurdnost današnjeg deklarativnog promovisanja porodice kao najveće vrijednosti, u kojoj je čovjek i najčešće sam.

„Mislim da je to veoma tipično za nas. Pogotovo generacije kojima pripada moja majka, pa moja generacija… Ne razgovara se. Prosto nema toga da se sedne i razgovara.

Dok je dobro, sve je u redu, a kad nastanu problemi, onda se pretvaramo i čekamo da prođu.

Onda su lekovi ‘ajde da jedeš’, da ti poturim neku lizalicu, nešto.

Stalno mislimo da će problem nekako proći, da ćemo mirno moći nastaviti da živimo. I kao da mislimo da su problemi ili ono što život nosi zapravo to nešto što je kazna, što nam ne pripada.

Tako se svi ovdje ponašaju: ‘Mene zapravo Bog kažnjava.’

I kad to analiziraš, shvatiš da je to jedan veoma dečji pogled na svet.

Nepreuzimanje odgovornosti za svoj život, jer život je ozbiljna kategorija, koji nosi puno problema, ozbiljnosti i odgovornosti.

Naravno, ti možeš na trenutke da malo budeš i neozbiljan, ali ti ne možeš sad da kriviš sve druge žive zato što tebi ne ide dobro. Treba da zapneš i da radiš nešto.

To je meni uvek smetalo, kao naprimer devedesetih, kao ‘jao, Milošević’, da nema njega, ja bih danas neznam šta.

Uvek imamo alibi.

Kao, vidiš u kakvoj zemlji mi živimo, šta ja da radim ovde, kako ću ja ovde kad meni niko ne da da ja budem uspešan.

Oni koji su to shvatili ili ignorišu i žive svoj život, ili su otišli. Tamo gde će njima biti bolje. E sad su to druge priče zašto to nije dobro za sve nas.

Zato što jedan ogroman broj pametnih, talentovanih, obrazovanih ljudi nestaje, a ostaju ove nesposobne korumpirane budale koje će prevladati.“

SUSRET S KOVAČEM

Jedna od prvih osoba koja je imala priliku vidjeti idejni scenaristički okvir Mirjane Karanović za film „Dobra žena“ bila je Jasmila Žbanić, koja joj je predložila da, ako će već neko drugi intervenisati u scenariju, to bude najbolji – Mirko Kovač. Mirjani Karanović je izgledalo kao da se treba obratiti Bogu. Pokojni veliki pisac i scenarista je pogledao i dao svoje sugestije, ali zbog zauzetosti drugim obavezama nije se mogao posvetiti koscenarističkom angažmanu.

Scenario na kraju potpisuju Mirjana Karanović, Stefan Filipović i Darko Lungulov.

„Kod Jasmile je generalno genijalno to da ona nijednog trenutka kao osoba nema problem s tim s kim će da komunicira. Nema to kod nje.

Sećam se kako je, kad je Grbavica izlazila, gnjavila ove iz Berlinalea da pogledaju njen film.

Ona je slala gomilu mailova. ‘Samo pogledajte, samo, molim vas, pogledajte.’

Ona je njima govorila da neće pogrešiti, da će se kajati ako ne pogledaju. I ona je toliko insistirala, da je ovaj Diter na kraju pogledao film, a nakon toga stavio film u glavni program.

Dosta sam naučila od nje. Ne u smislu tehnologije snimanja filma nego u tom nekom odnosu prema sebi, prema tome šta je tvoj cilj u životu i šta ti zapravo hoćeš.

Ona ide za onim što hoće. I to jeste tako, zato što znam kako često iz straha od odbacivanja i neuspeha i ne dođeš do toga da nešto tražiš ili da nešto zahtevaš ili da s nekim komuniciraš, i onda posle čitavog života govoriš kako je, eto, nepravda da te niko nije primetio. To su razni izgovori za to što nisi napravio ono što si hteo ili planirao.“

Saradnja s novom generacijom rediteljica, Jasmilom Žbanić i Andreom Štaka, bila je dragocjeno iskustvo za Mirjanu Karanović zbog otkrivanja jednog drugačijeg progresivnog ženskog senzibiliteta.

Ta udružena ženska snaga, vidimo na nizu primjera, daje sjajne rezultate uprkos tome što je većini žena i danas problem reći da su feministice.Mirjana Karanović kaže da je odgovor jednostavan te da je sve zbog muškaraca.

„Sve te žene koje govore: ‘Ja nisam feministkinja’, zapravo hoće da kažu ovako: ‘Ja želim sva prava, ali želim da me muškarci i dalje žele i da ono drkaju na mene i da imaju vlažne snove i da čeznu za mnom, a da ja pri tom imam svu kontrolu nad svojim životom i da ja odlučujem o svemu.’

One smatraju da, ako kažu da su feministkinje, da će to biti, ono, faktor apsolutnog seksualnog odbijanja ili da se muškarcu ona stvar spusti kako čuje ‘feministkinja’ i pobegne glavom bez obzira.

U suštini je to krajnje banalna stvar.“

NISAM GLUMICA KOJA SAMO IZVRŠAVA TUĐE NALOGE

Kad je rediteljski prvijenac Mirjane Karanović već uspješno „živio“ festivalski život, stigao je i neplanirani pozorišni rediteljski angažman u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici, gdje je po tekstu Tanje Šljivar „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali“ režirala višestruko nagrađivanu predstavu, koja je, uz niz drugih, dobila i dvije Sterijine nagrade.

„To se desilo neplanirano. Kao i ovaj film. Bez neke moje posebne ideje da želim sad to da radim. To se prosto desilo. Mi smo počeli taj tekst da radimo s jednim rediteljem, i to nikako nije išlo. Nikako. I ja sam onda ponudila da odem i da on nađe drugu glumicu, kojoj će se dopasti to što on nudi kao nešto što ja nisam prepoznala šta je. On je ipak želio da ja ostanem, i onda sam ja zapravo krenula da postavljam komad zato što sam ono što je on nudio smatrala besmislenim. Nije mi to uopšte išlo.

Onda je opet došlo do nekog sukoba, i onda sam ja opet rekla: ‘Bolje je da odem jer ja ovaj komad vidim na jedan način, ti ga vidiš na drugi način, bolje da se raziđemo.’

Onda se opet on povukao, opet da ja radim, a on će da se potpiše kao reditelj.

Čak sam i na to pristala, ali onda je to već otišlo predaleko i ja sam tražila da budem potpisana kao koautor.

Na kraju je tu situaciju razrešio upravnik, koji je tom reditelju ponudio drugu režiju, a meni rekao da u tom projektu ostanem kao reditelj.

Nisam glumica koja samo izvršava tuđe naloge. Neću da igram ako ne učestvujem kreativno i ako ne uživam. Baš me briga, šta će mi, ne moram da igram više ništa.

I tako je to nastalo.

Kada smo mi nastavili rad na predstavi, ja sam celi koncept iznova napravila, jer to što sam do tada radila bilo je neko snalaženje u prostoru, a sada sam kao reditelj morala da postavim ne samo to šta ću ja da radim u predstavi nego ceo koncept, od vizuelnog do prostora.

To je bilo jezivo.

Stvarno sam bila na ivici da se išunjam jedne noći i da me nema.

I mislila sam: ‘Bože, kad bi to bilo moguće da odem i nestanem’, a onda sam shvatila da ne mogu da nestanem.

Imam majku, imam studente, imam ostale predstave… Šta da radim, kako ću?

I sad se ti nalaziš u jednoj situaciji iz koje ne možeš da izađeš i jedino što možeš je da ideš dalje.

I da se nadaš da će nekako to da dođe na svoje mesto, kao ova Milena (smijeh), s tom razlikom što sam ja na probu svaki dan dolazila rušeći ono što smo prethodnog dana radili. ‘Aj'mo iznova.

Tu sam beskrajno zahvalna Enesu Salkoviću, koji je to sve izdržao, sve te moje užasne krize. Starija sam od njega 30 godina i mogu misliti kako on mene gleda kad ja dođem i kažem: ‘Šta mi ovo radimo?’

‘Šta ja da radim, ja ne znam ovo da režiram, ja ne mogu.’ On me gleda i kaže:'Biće sve u redu, sjedi, odmori se, hoćeš kafu?’

Onda odem između dve probe i mislim se kako će on meni da pomogne. I onda opet sve iznova i iznova.

Na kraju, kad sve to izdržiš i kad se sklope neke stvari i kad sve počne da dobija neki smisao, e onda je to trenutak kada prođeš kroz taj užasan napor, mentalni, emotivni i fizički napor, i vidiš svetlo na kraju tunela i izađeš na sunce, kad udahneš taj vazduh.“

Kad se ne poklope autorski senzibiliteti i vizija kako djelo na kraju treba izgledati, Mirjana Karanović to odmah i kaže. Zato danas s njom u Srbiji u pozorištu rade tek dva reditelja, dok je na filmu nešto drugačija situacija, posebno zahvaljujući novoj generaciji reditelja, koji su hrabri, vole istraživati i ne plaše se da je pozovu da sarađuju.

PITANJE GENERACIJA U ŽIVOTU I UMJETNOSTI JE BESMISLENO

“Napuštanje filma, prekidanje ili odustajanje kada je snimanje već počelo veoma su neprijatne i skupe situacije za sve ostale ljude.

Na filmu kažem sve što mislim i onda reditelj mora da odluči da li će prihvatiti ili neće. I onda radim ono što reditelj odluči, zato što je to rediteljeva odgovornost, nije moja.

Sve ću da uložim da to bude bolje, ali ako se to ne prihvati, onda sam uradila sve što mogu, ja moram da uradim ono što se od mene traži i ja ću to da uradim najbolje što mogu“, kaže Karanović, svjesna da je se većina ljudi plaši jer s njom nema nejasnoća i kaže sve što misli, tako je s razlogom, tvrdi, bolje, skraćuje se vrijeme i nema suvišnih ogovaranja poslije.

„Mene se većina ljudi plaši, ima nekih koji su i mlađi i stariji i nemaju strah već radoznalost.

Znam kako sam ja kao mlada glumica gledala, naprimer, u Miru Stupicu.

Ona je radila predstavu u Zvezdara teatru i otprilike imala godina kao ja sada, to je bilo negde sredinom osamdesetih. Ona je za mene bila osoba u čijoj blizini ne smem da dišem.

Bila sam na nekoj generalnoj probi, ona je nešto radila. Nikako nije išla ta predstava. Svi su bili očajni i,naravno,i Mira s njima. Prolazila sam, ona stoji i puši i meni kaže: ‘I, šta misliš?’

Stanem i pitam se da li je moguće da ona mene pita šta ja mislim o predstavi u kojoj ona igra.

Ona mene pita kao što bi me moja koleginica s klase pitala.

Mira Stupica puna glumačke strepnje i nesigurnosti.

I onda vidiš da je ona glumica, nije institucija. Institucija je u mojim očima, i ona to jeste, ali u duši je glumica i ona je od mene kao druge glumice, bez obzira na to koliko godina imala, tražila neku reč da joj kažem, i onda smo razgovarale.

Nikada u životu to neću zaboraviti.

Pitanje generacija u životu i umetnosti je besmisleno.

Mi smo generacija po svojim čežnjama, težnjama, a ne po godinama.

Ja sam generacija s nekim klincima koji žude za istim stvarima kao ja, za razigranošću, slobodom. Ali ja nisam generacija s nekim mojim vršnjakom koji misli da je nacionalna pripadnost i obiležavanje srpskog identiteta u nacionalnom pozorištu najbitnija stvar.

Ona i ja, ili on i ja nemamo nikakve veze.

I u tom smislu se ljudi pronalaze.

I to je ono zašto neki reditelji rade s određenim glumcima, imaju neke zajedničke tačke.

Zato trebaju mladi reditelji i glumci da se povezuju.

I borba protiv Miloševića je bila efikasna tek onda kad su počele da se povezuju razne generacije i profesije, od umetnika, novinara, studenata, intelektualaca, profesora… Raznorazni ljudi, i matori i mladi. Kad kreće i ta komunikacija vertikalna, a ne samo ono– moj drug iz klupe je sad direktor Kliničkog centra, i daj da idem kod njega da mi sredi da operišem slepo crevo.

To nije rodbinska i kumovska varijanta već povezivanje po intelektualnim i mentalnim parametrima deljenja prostora, misli,planova i budućnosti.“