Kokan Mladenović, jedan od najznačajnijih regionalnih reditelja, beskompromisni autor i čovjek, uskoro će imati svoju prvu sarajevsku premijeru. U Narodnom pozorištu uz angažman kompletnog ansambla režiraće ‘Prosjačku operu’ i podcrtati sve anomalije današnjice.

O izgubljenim petooktobarskim nadama, pozorištu danas, egzistencijama zasnovanim na kompromisima, Ljubiši Ristiću, Oliveru Frljiću i iščekivanju pobune, govorio je za Urban magazin.

Umjesto rada na ‘Koštani’ u Pozorištu na Terazijama sa Božom Vrećom u glavnoj ulozi, evo Vas u Sarajevu na probama za prvu predstavu u Narodnom pozorištu. Nadam se da će Koštane ipak biti. Kako je došlo do saradnje i odluke da to bude ‘Prosjačka opera’?

Nova uprava Narodnog pozorišta ima velike ambicije i odmah su me zvali za saradnju koje ne bi bilo da je došlo do realizacije saradnje sa Pozorištem na Terazijama gdje je trebala biti postavljena ‘Koštana’ sa Božom Vrećom u glavnoj ulozi u isto vreme. Prema toj ideji su se pozorišta u Beogradu pokazala kao rigidni čuvari tradicije na način na koji tradicija više ne bi smela da postoji te uz mnogo politikanskih igara učinili da te ‘Koštane’ sa Božom Vrećom ne bude. Ja sam srećan da će je biti, ali u koprodukciji Novog Sada i Budva grad teatra. Biće to festivalska premijera sledećeg avgusta. Tako je dogovoreno i naravno da će Koštana biti Božo Vrećo jer je takav pevač i umetnik idealna Koštana, barem kako sam je ja zamislio. Za tu priču o slobodi koju niko ne može da sputa, o slobodi da se oseća svet, živi i misli na način na koji može čovek da ostvari apsolutne slobode. Za mene u ovom delu sveta ne postoji bolji interpretator takve Koštane od Bože Vreće. Uostalom, on živi cenu svoje slobode i to radi na jedan impresivan način.

A ‘Prosjačka opera’ je predlog koji sam ja dao novoj upravi želeći da napravimo jednu ansambl predstavu, da pokažemo koje su realne moći ansambla Narodnog pozorišta u Sarajevu. Da u dogovoru sa Akademijom scenskih umjetnosti i četvero mladih ljudi u klasi Senada Bašića napravimo ponajbolju moguću predstavu. ‘Prosjačka opera’ Džona Geja je komad iz 1728. godine, tekst smo reinterpretirali, tj. napisali novu verziju, Kornelija Goli jedna mlada dramaturškinja iz Novog Sada i ja. Ono što je u tom tekstu najvažnije je što je prvi put u istoriji dramaturgije neko napravio jasnu spregu između onoga što je rukovodstvo jedne države, policije, sudstva i kriminala. To je jedan te isti mehanizam koji služi za uništavanje i izrabljivanje običnog čoveka. Predstava je 1728. nastala kao satira na Volfovu vladu, a on je bio najkorumpiraniji  vladar u istoriji Engleske. Neverovatne okolnosti u kojima je nastala ‘Prosjačka opera’ liče na vreme u kojem mi živimo, na jezivo rasojavanje i podelu na neverovatno bogate i neverovatno siromašne, na to da je sve na prodaju, ljubav, čast, poštenje, moral… Da apsolutno sve može da se kupi i postaje predmet trgovine i da je moral apsolutno ukinut kao kategorija života u jednoj zemlji. To neprijatno liči na naše balkanske prostore koji imaju mnogo potencijalnih različitosti ali su nažalost slični po raspadu kompletnog sistema vrednosti. Mislim da ne postoji normalan čovek u ovim našim zemljama koji veruje našim vlastima.

Da li je cijena Vaših beskompromisnih izbora u Srbiji skupo plaćena?

Srbija je jedna velika farsa u kojoj jedan netalentovani reditelj usmerava sve društvene tokove. Živimo u zemlji u kojoj neki nelustrirani ljudi iz ratnih godina, ljudi koji su 6. oktobra verovatno bili srećni što su živi, iznova sprovode svoju politiku. I tu sem Slobodana Miloševića funkcioniše isti sastav ljudi. Predsednik naše države je zakleti četnički vojvoda Tomisav Nikolić koji se nikada javno nije odrekao svoje četničke zakletve. Premijer države je Šešeljev omladinac i ministar informisanja u vreme vlasti Slobodana Miloševića i progona i ubistava novinara, zatvaranja medija, gušenja svake vrste slobode. I cela ta kamarila ljudi oko njih, iz gliba krvi i zla devedesetih godina koja je decenijama uništavala zemlju i celi region u kome postojimo, sad nas ti nemoralni ljudi, društveno dno devedesetih uči moralu, promoviše nam evropske vrednosti… To je ozbiljna farsa i da se ne dešava nama i da ne moramo da živimo u tome, možda bi nam bilo jako smešno.

Da li ste mogli zamisliti 5. oktobra da će na obilježavanje njegove petnaeste godišnjice sve izgledati ovako kao danas?

Mi smo iskreno očekivali da će doći do suštinske demokratizacije društva. Da će demokratske snage nakon svih protesta na kojima smo učestvovali, nakon naše mladosti koja je otišla kroz pobune, suzavce policije, demonstracije, da će cena toga biti jedna srećna i uređena zemlja. Ogromnu, suštinsku odgovornost za povratak političkog zla iz devedesetih snose upravo demokratske snage koje nisu radile ništa na suštinskoj demokratizaciji, zloupotrebile su ogroman potencijal demokratskih promena i radile isto što i njihovi prethodnici-kriminalne privatizacije, bogaćenje na grbači sirotinje. Prosto nije došlo nidokakve revolucije koju smo očekivali, došlo je do puke zamene društvenih elita. I vi danas u Srbiji gotovo da nemate suštinsku opoziciju. Ili su bili vlast ili su toliko korumpirani da se ne mogu ni na koji način suprotstaviti aktuelnoj vlasti. Srbija je zemlja prokockanog demokratskog potencijala i jedna zemlja bez ikakve nade. Paradoksalno, u vrijeme vlasti Slobodana Miloševića kada smo mislili da je to najgora moguća vlast na svetu, bilo je mnogo više opozicionog potencijala, slobodnog građanstva, nepokorenog univerziteta, kulture koja je dizala svoj glas. Bilo je slobodnih medija. Beograd i Srbija su nosili duh pobune koji je rezultirao 5. oktobrom. Danas opozicija ne postoji, slobodnih i nekontrolisanih medija gotovo da nema, vlada neoprostivo jednoumlje. Srbija se polako i sigurno pretvara u Severnu Koreju, zemlju totalitarizma i apsolutne kontrole.

Koliko egzistencija kao izgovor za kompromise uopšte kao takva ima smisla? Oliver Frljić kad sam ga to pitala, a nakon vašeg zajedničkog iskustva rada na predstavi ‘Zoran Đinđić’ kaže da ljudi po svojoj prirodi nisu časni.

Kad smo radili predstavu ‘Zoran Đinđić’ u Ateljeu 212 koja je izazvala mnoge sukobe, polemike i lomove pa na kraju i moj odlazak sa mesta upravnika Ateljea 212, znali smo da ćemo imati mnogo negativnih reakcija. Paradoksalno, imali smo ih ne samo od onih koji su slavili Đinđićevo ubistvo, nego i od njegovih političkih naslednika koji su svojim delovanjem suštinski kompromitovali političko nasleđe demokratske partije i onoga što je Zoran Đinđić predstavljao. Ali smo isto tako znali da je to predstava koja u Srbiji mora da bude izvedena i da se te stvari moraju jednom reći naglas. Ta predstava ne govori samo o ubistvu Zorana Đinđića već i o našem opasnom nacionalizmu, o retrogradnoj ulozi Srpske pravoslavne crkve, upravo o mešanju crkve, politike i kriminala koji štiti svoje interese i koji pod plaštom nacionalizma sprovodi svoje sopstvene interese. Ne postoji nijedna institucija u Srbiji koja je podržala izvođenje predstave ‘Zoran Đinđić’. Bilo je suštinski važno da je predstava izvedena i da mi sa takvom predstavom i to vrsnom predstavom zarađujemo sebi pravo da nas kao ljude od imena nije sramota što se bavimo teatrom. Postoji mnogo razloga da vas bude stid što se u ovakvim zemljama i na ovaj način bavite pozorištem koje je odustalo od javne reči, odustao od promišljanja društva u kome živi, gde se sve pretvorilo u estradu najgore vrste. Mi živimo reality program. Živimo vulgarnu smešu  politike, estrade, kriminala… nečega u čemu je teško razabrati se. Ja ne mislim da su ljudi suštinski nemoralni, ali ljudima je ukinuta kategorija morala, ljudima je ukinuta svest o opštem dobru, svest o poštenju.

Zašto biste u Srbiji bili odličan đak, završili škole, diplomirali na fakultetu… kad je predsednik države bivši četnički vojvoda, sumnjivog intelektualnog potencijala, još sumnjivijeg obrazovanja i beskrajno sumnjive fakultetske diplome koji vam svojim primerom pokazuje da ni poštenje, ni čast, ni moral, ni obrazovanje nisu važni za uspeh u životu. Takvih primera je bezbroj. Zvezde naših života su zvezde reality programa, estradne zvezde, kriminalci, i to jeste nešto u čemu naša vlast uživa. Ja ne sumnjam da se naši političari jedino u odnosu na taj polusvet velikih bratova i farmi osećaju kao ozbiljni intelektualci.

Trgovanje kakvo je u Srbiji postoji i u Bosni na primeru trgovanja nacionalizmom. Ja verujem da se naši političari nacionalisti međusobno mnogo bolje razumeju nego što se razumeju sa sopstvenim narodom. Mahanje krupnim rečima, nacijama, teritorijama, ratovima, pretnjama… koje njima omogućava večite privilegije.

Dok ste bili na čelu Ateljea 212 vratili ste repertoar i imidž kuće na staze stare slave. Nije bilo dovoljno očigledno…

Ja sam ponosan na te tri i po godine mog boravka u Ateljeu. Statistika, vrlo jedna lepa nauka koja pokazuje šta jeste bilo a šta nije, pokazuje da su to bile tri najuspešnije godine u istoriji Ateljea kad je reč o proizvedenim premijerama, festivalima, putovanjima, nagradama, ostvarenim prihodima, broju gledalaca i o svemu ostalom relevantnom. Napravljen je zaokret u odnosu na dotadašnji tretman i način funkcionisanja jednog gradskog pozorišta.

Odlučili smo da čitavu teritoriju bivše Jugoslavije tretiramo kao svoje matično tržište. Da su teme koje tretiramo podjednako relevantne i u Bosni i u Srbiji i u Hrvatskoj, svuda gde smo redovno gostovali. Da se bave temama koje nas sve zanimaju.

Nakon sukoba sa većinskim delom ansambla, a njega čine ljudi koji su svoju popularnost rešili da pretvore u pravnu kategoriju, jer to što je neko popularan mu ne daje pravo da ne mora da zaradi svoju platu… Naši glumci misle da zbog toga što su popularni zahvaljujući TV serijama, filmovima… da mogu sebi dozvoliti da po godinu, dve, pet ili deset ne igraju u matičnoj kući i da sve vreme očekuju da za to prime platu. To je jedna vro palanačka interpretacija starog sistema, a na njihovu sreću a moju nesreću, naši političari žive upravo od zloupotrebe te njihove popularnosti tokom izbora, a kod nas su svako malo neki izbori. Beogradski pozorišni život trenutno uživa u žabokrečini koju nazivaju teatrom.

Nisu ukupnoj ličnoj poziciji doprinijele ni predstave sa višegodišnjim repertoarskim stažom i mnogobrojnom publikom?

Mislim da smo kao ljudi od javne reči dužni da govorimo o devijacijama svog vremena. Pozorište ima ogroman potencijal društvenih promena koje ne koristi. Mi stalno zaboravljamo da je od nastanka teatra sad već više od dvije i po hiljade godina, sve do Gutenberga, mi smo bili jedini masmedij. Bukvalno. Ko god je hteo da nešto važno saopšti to je mogao isključivo preko teatra. Dolaskom masmedija, pozorište se povuklo i uljuljkalo te podcenilo moć javne reči kazanu sa scene, tu tribunsku funkciju teatra. Ne znam ja baš da li mi možemo da menjamo svet, ali itekako možemo da utičemo na tih 300 ili 500 ljudi koji svako veče dođu u teatar i koji nisu samo tu radi provoda, smeha i uživanja nego su i željni nekog otvorenog dijaloga sa scene. Mislim da pozorišta sama snose dobar dio odgovornosti za poziciju u kojoj su se našla. Naše vlasti su neuke. One o značaju nauke i kulture za sudbinu jednog naroda ne znaju gotovo ništa, ali pozorište nema nikakvu želju da bude pokretač ili deo suštinskih društvenih promena, a naša pozorišta koja žive u jednom prevaziđenom modelu funkcionisanja i svrha bavljenja umetnošću je primanje plate, a ne dijalog sa vremenom u kojem živimo. Ta socijalna kolotečina i pretvaranje institucija kulture i umetnosti u socijalne zabrane, sigurne torove za neki polusvet pozorišni,  to je uništilo našu kulturu. Ja ne verujem da će se nešto promeniti jer ne postoji volja ni sa jedne ni sa druge strane. To je pozicija koja svima odgovara.

Kako ljudi koji biraju umjetnost kao životno opredjeljenje a ne samo poziv, prihvataju da budu zadovoljni pozicijom u kojoj ništa ne mijenjaju? 

Paradoksalno je da ljudi uglavnom jesu zadovoljni, ne razmišljaju dalje od svojih bankovnih računa i sigurne plate. Količinu umetničkog zadovoljstva ne mere uspehom dijaloga sa vremenom nego onim što je mera popularnosti. Uprostile su se vrednosti. Više nismo narodi koji su dali Crnjanskog, Andrića, Krležu. Mi smo sad neki mnogo primitivniji narod. Mi smo neki ljudi izašli iz rata, nacionalizma, reality programa, naše ukupno obrazovanje je paradoksalno manje već nekada. Umetnici bi po meni trebali da budu avangardni deo jednog društva, ali naša umetnost upravo reprezentuje jedno bezbijedno, nemoralno i dezorjentisano društvo.

Rekli ste da svakom mladom reditelju želite debakl jer se drugačije ne može napredovati. Ali koji su to uopšte kriteriji vrednovanja danas na osnovu kojih bi se zaključilo da li je nešto debakl ili ne? Kod nas kritike nema, ne znam je li u Beogradu preživjela.

Nema ni u Beogradu. Da biste imali sistem uspeha i neuspeha mora da postoji kulturna politika, definisano šta predstavlja vrednost, a šta ne. Iz ove perspektive vreme socijalističke Jugoslavije deluje kao Periklovo zlatno doba. Šezdesetih godina, nakon vrlo jasnog etabliranja države kao nezavisne između dva bloka, krenula se realizovati ista ideja i kroz kulturnu politiku. Pa se osniva BITEF, FEST, BEMUS, u Sarajevu MESS… gomila nekih manifestacija koje su tu da podrže vrlo jasno ideju kulture i program kulture iza kog država stoji. Mi danas imamo neke preživjele institucije sa puno tradicije ali bez ikakvog smisla. I nemamo nikakvu kulturnu politiku. Iluzorno je očekivati da će jedan BITEF uspeti sam da se reformiše bez pomoći države. A država ne zna gde joj je mesto. Mi ne znamo hoćemo li u Evropsku uniju ili hoćemo da budemo jedna od ruskih gubernija ili da budemo nezavisni. Mi uopšte ne znamo šta hoćemo. U tom svetu izgubljenih kompasa pozorište se jako teško samo snalazi.

Veliki sam pesimista na temu budućeg tretmana kulture i nekih suštinskih reformi u odnosu na to šta bi trebalo da se dogodi.

Jedino što očekujem je pobuna gladnih.

To je ono što se prošle godine dogodilo u Bosni i koliko god to bio odraz životnih muka neke sirotinje, meni je bio ohrabrujući znak da nakon tih decenija nacionalizma i zla i ratova dolaze neke suštinske stvari na tapet a to je pogubnost politike koju vode naše nacionalističke vlasti i što njima dlaka sa glave nije falila ali je uništen običan čovek. Pobuna običnog gladnog čoveka je nešto što ja očekujem i nešto čime se vrlo eksplicitno bavi ‘Prosjačka opera’ koju ćemo izvesti 7. novembra u Narodnom pozorištu.

Šta je po Vama obaveza mladog čovjeka u današnjim pozorišnim okolnostima?

Ja mislim da mladi čovek u pozorištu mora da koristi vlastiti potencijal iako smo omladini ostavili svet bez ikakvih ideala. Mi smo bili Titovi pioniri i živeli u zemlji projektovanih ideala. Ispostavilo se da je dobar deo tih ideala pogrešno projektovan. Ali nisam siguran da li je bolje živeti u zemlji pogrešnih ideala ili u zemlji nikakvih ideala. Ja verujem da moramo da se iznova učimo pobuni. Prvi put kada vidite neku nepravdu i ne reagujete na nju vi trenirate svoj mozak da postane deo jedne opšte uravnilovke, jednog opšteg trpljenja nečega što se ne može trpiti. Tako od kompromisa do kompromisa dovededete se u situaciju da sami pred sobom nemate časti da reagujete pobunjenički na neke stvari na koje čovek od strasti i integriteta mora da reaguje.

Sreća pa postoje ljudi poput nekih Nemačkih reditelja ili Olivera Frljića koji ne samo da ne pristaju na okvire koje vreme nameće, nego su prosto željni ne samo da budu ogledalo sveta već i da razbiju to ogledalo kako to reče Oliver Frljić. To su svetionici modernog teatra koji pokazuju da je moguće biti i autentičan umetnik i da je moguće ne ići niz dlaku tog vremena. A vreme je takvo da nas je učinilo bogaljima. Treba naći ogromnu snagu u sebi, uspraviti se na noge uprkos tome što je vreme beskičmenjaka nešto što čini našu svakodnevnicu.

Kad spominjete Olivera, s obzirom da se u posljednjoj predstavi bavio Ljubišom Ristićem, zamima me Vaše mišljenje o činjenici da uz četničku aktuelnu vladu u Srbiji jedini Ljubiša Ristić nije amnestiran.

Ljubiša Ristić je za mene svakako najveći reditelj u istoriji bivše Jugoslavije. Neko ko ume da vizionarski usmeri pozorišne tokove i neko ko je aktivno afirmirao jedinstveni Jugoslovenski kulturni prostor. Ja sam imao sreću da u tom poslednjem subotičkom YU festu radi izvornog Don Žuana. A onda je Ljubiša od kog smo učili o jugoslovenskom jedinstvu i jugoslovenskom kulturnom prostoru sunovrativši se u ambis politike i u ambis JUL-a povukao celu jednu veličanstvenu pozorišnu ideju u propast i to na način da se ona nikada više nije oporavila. Jako mi je drago što Oliver Frljić nije išao u lični obračun sa Ljubišom Ristićem. Predstava ‘Kompleks Ristić’ jeste jedan tehnički odgovor na poetiku KPGT-a pre svega a ne na poetiku Ljubiše Ristića. Propitivanje toga može li jedan pozorišni pokret i ideja da nadživi autora i zemlju kojoj je bila posvećena. U Beogradu je došlo do jednog gotovo jednodušnog razočarenja tom predstavom. Oliver Frljić bi trebao da sve naše kukavičluke, sav naš nedostatak hrabrosti kompenzira svojim dolaskom a i obračunavanjem sa ljudima sa kojima nemamo hrabrosti da to lično uradimo i još bi to morao da uradi na onaj način na koji mi lično očekujemo da uradi. Ukoliko on to ne uradi na taj način, mi nismo spremni da mu oprostimo, ali smo spremni sebi da oprostimo svoj vulgarni neangažman.

Mislim da će predstava ‘Kompleks Ristić’ biti upamćena u toj poetici Olivera Frljića kao veoma značajna predstava. To nije samo radikalna pobuna već jasna predstava koja je ispričana poetičkim jezikom, gde je estetika dominantna u odnosu na samu poruku i sadržaj i verujem da će ona predstavljati i potpuno novu fazu u načinu rada Olivera Frljića. A toliki kukavičluk koji trenutno sadrži beogradsko i srpsko pozorište ne može da kompenzira ama baš niko pa ni Oliver Frljić.

I u Sarajevu pretpostavljam nailazite na slične probleme vezane u prvom redu za produkcijske limite…

Problemi su slični i svuda postoji apsolutno odsustvo kulturne politike. Svuda postoje primitivne političke elite koje zanima akumulacija moći, a ne akumulacija vrednosti koje će promeniti jedno društvo. Svuda su drastična smanjenja donacija za kulturu ili budžeta za kulturu što pokazuje nepoznavanje čemu služi umetnost u jednoj zemlji. Još kad dodamo u Bosni i Hercegovini beskrajno multiplikovanu birokratiju na raznim nivoima, onda dođete do toga da je jako teško jasno profilisati jedan nacionalni teatar. Sebe smatram učenikom Franka Kastrofa i tu se naravno slažem sa Oliverom Frljićem, a to podrazumijeva da nacionalni teatar treba služiti podizanju svesti, sučeljavanju jednog naroda sa svim njegovim problemima, devijacijama, ne bi li ga uspravio na noge i učinio boljim i kvalitetnijim. Naše nacionalne kuće se uglavnom utrkuju u tom poznoromantičarskom ulagivanju sopstvenom narodu. U tom isceniranju nacionalnih mitova. U glorifikaciji naših pobeda. Ja prepoznajem ogroman napor nove uprave da se stvari promene. To nažalost trenutno počiva na njihovom entuzijazmu. Ukoliko to ne bude podržano jasnim budžetskim rezovima, onoga što kanton i ministarstvo treba da uradi, problem je što se od entuzijazma ne može živjeti. I mi reditelji i glumci često govorimo da li smo saučesnici u zločinu time što pokazujemo da se iz fundusa, u praznom prostoru ili sa mimimalističkom scenografijom i kostimografijom može napraviti itekako značajna predstava. Naučili smo neki politički polusvet da pozorište ne mora da košta a sami sebi ukinuli veliki prostor iluzije koji nimalo nije beznačajan za pravljenje svetova koje pozorište treba da napravi.

Ja ovoj upravi želim svu sreću i jako mi je važno da se bavimo jednim aktuelnim komadom koji neće biti nimalo prijatan i koji priziva pobunu obespravljenih ljudi. U tome nema nikakvih limita, nikakve trgovine interesima. Važno je da smo slobodni da sa scene kažemo ono što mislimo da treba. O samom kvalitetu predstave ćemo pričati nakon premijere. Ili kako je govorio pokojni Aca Popović, za vrhunsku predstavu treba vam sjajan tekst, odlični glumci, odličan reditelj i ako bog da.