Jedna moja prijateljica hoće vježbati sa mnom u vježbaonici. Dolazimo do traka za trčanje, i ja je obazrivo pitam: „Jesi li trčala prije na stazi?“

„Jesam“, odgovara ona, „i…“

Šta „i“? Gdje ideš dalje s tom rečenicom? Jesam i – bila sam četvrta?!

Svi se danas zalažu za zdrav život i vježbanje, iako on ustvari počinje u našem tanjiru. Priznajem, meni prvom je teško vježbati i paziti šta jedem. Jer, jedni mi kažu: „Jedi puno voća“, dok su drugi protiv toga jer se mogu predozirati šećerom. Opet jedni kažu: „Pij puno mlijeka“, a drugi kažu: „Nemoj, masnoća…“

Neki dan jedem tunu iz konzerve, pa mi kažu: „Kako to možeš jesti, konzervirana hrana je nezdrava.“ Eto, tunu ću uhvatiti u prirodi. Čujem da im je sad sezona u Vrbasu!

Naša percepcija zdrave hrane prilično je daleko od ikakvog zdravlja… Razuma.

Evo, za početak, prosječan Bosanac i Hercegovac uopšte ne percipira hranom ništa što se nije glasalo prije nego što je skuhano.

Nama je neshvatljiva bajka „Ružno pače“ zato što niko od nas nikada nije vidio, a kamoli jeo ružno pače. Ako u kilu mesa ne staviš pretjerano povrća, to pače ne može ne valjati.

Čak sam negdje uz cestu vidio znak „Dobar burek 00-25h“ Taj burek je tako dobar da stvara vlastiti vremenski procjep!

Svaka ekipa ima jednog lika koji je onako, malo bucmast… Ako bi se za njega moglo reći da je debeo, onda on nije debeo nego je prijedeb'o… I njegov nadimak je Guza. Može se on zvati Haris, Vedran, Lazar, nebitno je to, bitan je nadimak. Guza.

Kad se pravi roštilj, dječica, odnosno kulinarski neiskusni likovi, mogu da se igraju ganjanjem nekih ćevapa, pardon ćevapčića, po roštilju. No tek kad gospodar kuhinje Guza dođe, onda se kuha zaoprave. Jer Guza nije stekao nadimak jer ima dupe kao Kim Kardashian već zato što je poguzija i jer voli pojest’. Guza je taj koji natačinje janje na ražanj i noge istom zakiva ekserima kroz čepove zidarskih piva.

Izuzmemo li Guzu iz računice, i muškarci i žene podjednako su klipani kada je o kuhanju riječ.

Muškarci doživljavaju prostor unutar kuhinje kao neki paralelni univerzum. Žena uđe unutra i izađe s hranom. Magija! Izvan kuhinje hrana u prirodi obitava samo na rafi s čipsom i grickalicama.

Prosječan muškarac najbolje zna skuhati Carnexov grah s kobasicama. Ozbiljno.

Ako vas muškarac pozove na zabavu, njegovu umnu retardaciju najlakše je primijetiti kada vidiš da je on iznio na plastičnim tanjirima malo grisinija, malo onih ribica, čipsa… Znači, baška zaostao u razvoju. Isto k'o da smo u osnovnoj školi na rođendanu!

Žene su pak odgojene tako da prostor izvan kuhinje doživljavaju kao paralelni univerzum. Najveću opresiju nad ženskim ljudskim pravima na ovim prostorima učinila je turska kuhinja. Dok žena izvrti onu tepsiju pituljica, zakuha sogan dolmu i ispohuje paprike za jedan ručak, njoj ništa vremena ne ostaje da se bori za svoja prava. Marija Kiri možda jeste zamutila hemiju, ali je zato naša Hitka zamutila japrak. I to kakav!

Žene kao da pate od štokholmskog sindroma zaljubljivanja u onog što ih tlači. Samo reci da se pravi piknik, i na svakog Krušku koji će skuhati hrenovke i reći: „Na, jedite!“, ide najmanje pet cura koje uživaju u kuhanju i koje naprave kiflice, klepe, lazanje, sos… Na planinarenje školjku jaja nose. Živa istina.

Muškima to, naravno, nije ukusno. Nije kao kod kuće.

Prijateljica mi neko veče priča kako je jednom zgodom na moru izbila svađa između nje i tadašnjeg joj momka jer je ona, zaboga, rezala hljeb nekako drugačije od njega i mrvila unaokolo.

Dakle, 100% ljudi navodi da im kod partnera najviše smeta način kako jedu i piju. Trag od „kočenja“u WC šolji nije problem, problem je što on srče kad pije kafu. Ili što ona mrvi kad reže hljeb. Njegova mama tako ne reže!

Nije to samo problem partnera. A ne. Po dokazanoj matematičkoj formuli, što je više ljudi na pikniku/putovanju to će manje njih htjeti jesti istu hranu. Ko god je ikada organizovao objed za Novu godinu, planirao kupiti hranu za odlazak na more ili bilo kako drugačije bio u prilici da razmišlja šta neko drugi jede, grdno se zajebao što se ikada latio tog posla.

„Uzet ćemo sira i salame?“ – „Ja ne jedem salamu.“„A ja ne jedem sir.“ – „Dobro, onda ćemo uzeti paštetu i hljeba.“ – „Ja ne jedem paštetu i bijeli hljeb.“ – „Ejh, ako ćeš kupovati crni hljeb za njega, znaj odmah da ja taj ne jedem.“ – „Dobro, mlijeko svi pijete?“ – „Ja ne, ja imam mučninu od njega.“ – „Čaj, može čaj?“ – „Nemoj taj od meda, uzmi voćni.“ – „Joj, kud voćni, taj ne volim…“ AAARGH!