Vjerovao sam dugo da je dijaspora stanje uma u koje uđeš tek kad dođeš natrag u Bosnu i Hercegovinu. Kao turizam. Nikada nisi sâm toliki kreten da obuješ sandale na čarape, ali jal odeš negdje gdje te niko ne zna, prevrneš, kažeš „šta me boli briga“ i obuješ ih postajući turista.

Tako i dijaspora. Nisam znao da dijaspora postoji tamo vani. A postoji. I tamo je čak i luđa nego što je kad dođe ovdje.

Ja ne odsjedam kod„naših ljudi“ vani. Taj masonski kult gdje se porodice uvezuju da ugoste potpuno nepoznate prijatelje od prijatelja mi se uopšte ne štuje. „Ideš u Štokholm? Imam ja tamo od strine zaovu, pa možeš odsjesti kod njenog malog.“ Neka hvala, ja ću radije odsjesti u hostelskoj sobi s 14 fudbalskih navijača nego ikome vani reći da dolazim.

No, otišao sam na put i, neznajući, kao Alisa završio s druge strane ogledala – u dijaspori.

Ustvari, avantura počinje još u Bosni, kada dijaspora tamo vani sazna da dolaziš kod njih. Odmah se kao lešinari sjate poručivati šta ćeš im ponijeti. Meda s kaduljom, čaja za urološke infekcije, suhog mesa, mladog sira i cigara. „Nema toga kod nas, a poželjeli.“ Svi poručuju sve – od kiselih paprika do večernjih toaleta. Od svog prtljaga moći ćeš ponijeti samo kalodont – bez četkice, trljaj ga prstima o zube.

Dijaspora živi u nekom podivljalom stanju uma – imaju sve blagodati sređenog sistema, ali silno pate za domovinom te je pokušavaju rekreirati od ono malo stvari koje imaju dostupne. Kao neki Robinzon Kruzo, koji pokušava napraviti kolibu od palminog lišća, tako i oni prave Jugoslaviju domovinu od onoga šta imaju. S tim da ta „domovina u malom“ propušta na sve strane jer ona takva više ne postoji, ne na Balkanu nego nigdje.

Poslije stand up nastupa za dijasporu zovu nas neki ljudi iz publike na večeru. Mora da im se toliko svidjelo da nas vode u restoran, kad – šipak. Ide se kod neke porodice u kuću. Tu je niski stol, sećija, toplo jelo, hladno jelo, hoćeš supu, šnicle, salame, sira, nešto za popiti, pivo, vino, kolu, gazirano, negazirano… A gosti se smjenjuju kao na traci: ovo je naš sin, ovo je naša kćerka, ovo je naš pas…

Takvih sijela kod nas nisam doživio od 1987. godine. Ali, šta ćeš, dijaspora se toga sjeća i vjeruje da se tako „kod kuće“ živi i danas.

Drugi dan upoznaš opet „našeg čovjeka“, ali on se predstavlja prezimenom, ne imenom.

„Nema ovdje nacionalizma, svi smo drugari, povezuje nas porijeklo.“Err, daa, ali upoznati čovjeka bez imena je kao u scenariju stripova kad loš scenarista napiše „Ninja 1 napada glavnog lika dok Ninja 2 baca šuriken“. Eh, tako ja upoznah Ninju 1.

Ta dijaspora koju sam ja upoznao mnogo pati što je otišla iz Bosne i Hercegovine i iskoristit će prvu priliku da vam kaže otkud u inostranstvu.

„Oprostite, WC gdje je?“

„WC je tu niz hodnik pa desno, a ja sam ‘91. pobjegao iz JNA.“

Kad spavaš u hostelu s 14 ležajeva, neminovno ćeš sresti barem 12 ljudi koji dolaze iz posve drugačijih sredina. Dijaspora nije takva. Oni će te ponuditi „Sarajevskim kiseljakom“ i Klasovim „Lokumom“ čim dođeš kod njih.

„Ima jedan sjajan kafić gdje vas moramo odvesti“– i onda vas odvedu u Balkan cafe, gdje trešti narodna muzika. Čak ni Zagreb nije drugačiji–„Haha, sjajni ste, smiješni Bosanci, evo malo Bijelog dugmeta na razglas!“ Argh, mi to imamo svaki dan kući! Ja želim čuti, štajaznam, danski folk, austrijsko jodlovanje i švecki narodnjak.

Dijasporski razlaz uključuje nekoliko tačno definisanih akcija. Prva je da se razmijene kontakti svih ljudi koje znaš. Od poslovnih („Ovo je moj zubar Nizvet, on je na Ilidži, dobar je, ja kod njega dolazim ljeti.“) do privatnih („Ovo je moj amidžić Nurko, da ti se javi kad dođe na ljeto pa da se družite.“).

Druga je neminovna „nemojte šta zamjerit'“!

Ima onaj vic, kao:„Molio sam Boga za bicikl, ali sam shvatio da On ne funkcioniše tako, pa sam ga ukrao i sada molim za oprost.“ Tako i dijaspora – oni ne razmišljaju šta rade u trenutku dok rade, nego na kraju kažu:„Ne zamjeri ako sam bio papak.“ Pa nemoj biti papak na prvom mjestu!

I posljednje, ono što dijaspora mnogo voli, jeste biti uljuljkana u ubjeđenje da su dobro postupili što su otišli. I onima što su iz velikih gradova odselili u bjelosvjetske Niodaklevce, i onima koji su iz naših Niodaklevaca odselili u Norvešku, gdje žive u 1000 m2 velikim stanovima, svima podjednako treba tjerati vodu na mlin pričom da su dobro postupili.

„Ja sam otišao i, bogami, teško je ovdje, jeste, ali uvijek razmislim, šuti, dobro je, dolje je još gore.“

Jeste, slažem se, evo vi ovdje imate stan, a mi živimo u kutiji od cipela. A kažite, ovaj šporet, kako se to koristi, toga kod nas u džungli nema.