Živim u Sarajevu već 12 godina. Beograd, grad u kome sam odrasla, pamtim iz nekih vremena kojih većina nas na ovim prostorima ne želi da se seća. Beograd 90-ih je bio siv, siromašan, tužan, beznadežan. Danas, kada mi prijatelji iz Sarajeva govore o tome kako se ludo provode u mom rodnom gradu, kako je to „balkanski Berlin“, obično ih čudno pogledam jer sam još uvek „zaglavljena“ u Beogradu 90-ih.

Piše: Boba Dekić

A nije da nemamo podsetnike na ta vremena. Ista politička garnitura, isti govori, grandiozni projekti koji nam donose švedski standard života, konačno. „Beograd na vodi“ jedan je od njih. Deo grada koji se nalazi blizu obale – koji današnje vlasti smatraju „najružnijim delom grada“ – ruši se kako bi se ustupilo mesto luksuznim stanovima, šoping centrima sa sve šljaštećom kulom od 180 metara, poput one u Dubaiju. Pogađate, investitor, sumnjivog porekla, dolazi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Menjaju se zakoni, urbanistički planovi mimo svih normalnih procedura i, naravno, bez učešća javnosti.

Dobrica Veselinović je član inicijative „Ne davimo Beograd“, koja je u proteklih godinu dana uspela da pokrene javnost u Beogradu, ali i Srbiji, protiv ovog projekta. Šetnje, tužbe, nedavno održan protestni koncert povodom 20. oktobra – Dana oslobođenja Beograda od fašističke okupacije – okupljaju hiljade ljudi koji ne pristaju na ovu cenu „švedskog standarda“.

„Ovaj Beograd na vodi nije nova priča“, objašnjava Dobrica. „Kada je 2012. trebalo birati novog gradonačelnika, Vučić i Đilas su bili u igri. I Vučić je tada pozvao bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudolfa Đulijanija, vozili su se čamcem po Savi i pričali o nečemu što se zove ‘Beograd na vodi’. Nama je to zvonilo na uzbunu, ali ništa se nije desilo do 2014, kada je Demokratska stranka izgubila vlast u gradu, a Vučić postao premijer, i zapravo su tada ozbiljno počeli da se bave tim projektom. Tada se pojavljuje i taj investitor iz UAE, koji je Vučićev dobar prijatelj, i počinje da obilazi Srbiju – priča se o privatizaciji ‘Crvene zvezde’, kupuje se zemlja po Vojvodini, pa ‘Beograd na vodi’, i sve je po principu tip voda tipa, i tako završavaju stvari“, kaže Veselinović.

Beograd na vodi su ipak počeli graditi, jedan ljudski život je izgubljen. Uprkos tome, uspeli ste da mobilišete veliki broj ljudi da izađe na ulice. Kako?

Nekoliko stvari je povezano s tim. Jedna je da smo se fokusirali na jedan projekat koji zapravo predstavlja paradigmu kako se stvari razvijaju ne samo u Srbiji već svuda. Ekipa na vlasti ima ekonomski interes da javni prostor, putem nekih vrlo nejasnih dogovora, prepusti nekim privatnim licima. Privatni interes se stavlja ispred javnog. Naš plus je bio da smo već imali neku zaleđinu u tom smislu, od bioskopa Zvezda, skvotiranja prostora itd. Ljudi su znali za nas. Kada je krenuo „Beograd na vodi“, vlast je počela s jakom PR kampanjom. Na primer, sve gradske institucije su na svojim sajtovima menjale slike panorame Beograda slikama „Beograda na vodi“. Gostovanja na režimskim medijima, priče kako je to novih 200.000 radnih mesta… Naše prve akcije su bile da idemo institucionalnim putem – preko 2.000 građana je podnelo primedbe na izmene i dopune plana, pa smo pravili manje proteste zbog potpisivanja ugovora itd. I to je raslo do trenutka kada se desilo rušenje u Hercegovačkoj, kada su krenuli ozbiljni protesti na ulicama. Istovremeno smo radili na povezivanju s raznim udruženjima, sindikatima, jer je bilo važno da ljudi znaju za nas. Ko je hteo da se pridruži – OK, ko nije – ništa.

Čini mi se da ljudi koji dolaze na protestne šetnje ipak imaju veća očekivanja od inicijative – često se čuju prigovori tipa „dokle šetnje i pištaljke“. Može li takav protest da preraste u nešto više? 

To jeste problem, ljudi očekuju da se politika ne vodi na isti način, tako da imaš jednog lidera, očekuju da se građani više uključuju, da se odluke donose i odozdo i slično. Kada kažemo: „OK, ljudi, mi smo krenuli od jedne stvari, dosta smo horizontalno postavljeni, nemamo odgovore na sva pitanja, nemamo master plan“, onda ti kažu da si neozbiljan. Dolazimo u čudnu situaciju, kao da bi lakše bilo da kažemo da iza svega stoji jedna osoba. Ovo je logo, ovo je program, kakav god da je, i to je to. Trudimo se da nametnemo neku drugačiju logiku. Ono što smo paralelno počeli da razvijamo kao neku političku alternativu je šira mreža koja se trenutno zove „Građanski front“. Ipak, i dalje mislim da je rešenje na lokalu. Mislim da moramo da isprobamo neke drugačije metode međusobnog dogovaranja, učenja, jer nećemo ništa napraviti ako samo jednu ekipu zamenimo drugom. Mi smo možda sada simpatični, ali šta to znači? Ništa. Novi smo, a nije neka velika konkurencija.

Većinu protesta u regiji prati kritika o centralizaciji – da se sve dešava u velikim gradovima, dok se interesi i potrebe manjih sredina obično stavljaju postrani. Koliko misliš da stoji ta teza o nekom „elitizmu“ građanskih inicijativa?

Putovali smo puno po Srbiji, i svugde je katastrofa. Nemamo neku nadogradnju na kvalitet života, borimo se da ono što je nekada osvojeno ostane. Imamo slučajeve kršenja osnovnih radnih prava, i kažeš sebi: „Čekaj, zar to nije završeno pre 50 godina, zar moramo sada opet o tome da pričamo?“ Ovo čime se mi bavimo je nadogradnja tog normalnog života, trebalo bi da bude da imamo više zelenila, da prevoz bude bolji, i to jeste elitistički. Ne bi bilo ni pošteno ni istinito da mi sada budemo nešto što nismo. A bilo bi nepošteno i da ove druge probleme ne osećamo kao svoje. Osetili smo da smo oslobodili jedno polje i da ne smemo da ga monopolišemo, nego da ga otvaramo za razne teme. Pozivali smo radnike fabrika u kojima su se kršila njihova prava da pričaju na protestima, ali nisu smeli. Strah je veliki problem. Najveći broj ljudi radi u javnom sektoru i nema tu mogućnost da bez straha kaže svoje mišljenje, i mogu da razumem taj strah. Nema drugog posla.

Kako se onda u situaciji takve socijalne nesigurnosti boriti protiv tih spinova tipa „otvorićemo 200.000 novih radnih mesta“?

To su vrlo zavodljive izjave. Pričaš sa taksistom i kaže ti: „OK, znam da verovatno nema ništa od toga, ali ako bude i 10 odsto od obećanog, biće dobro i za mene.“ Neće. Nedavno su provedena neka istraživanja, prema kojima prosečnoj porodici u Srbiji nedostaje mesečno 250 eura da bi živela normalno. Uvek si u nekom malom minusu ili na pozitivnoj nuli, pa kad ti neko kaže „biće nekog posla“, pomisliš da će baš tebe možda da zakači. Kao neki američki san. Ali neće. Mislim i da treba ohrabrivati ljude da pokušaju nešto da menjaju. Prvi prelom je taj u glavi. Hajde da to menjamo.

U tom kontekstu, šta misliš o tome da i nakon 20 godina izlazimo na ulice zbog iste garniture na vlasti?

Baš sam ovih dana video u medijima da Bogoljub Karić ima veliki comeback (smeh). Zastarele su neke presude protiv njega, i bukvalno nisam mogao da verujem. Čekaj, Bogoljub Karić, ozbiljno? Posle svega on i dalje ima prostora da nešto kaže. U redu, svako bi trebao da ima prostora da nešto kaže, ali on ima moć da plasira neke svoje ideje, stavove, i to mi je najstrašnije. Porazno je da imamo i dalje istu ekipu svuda. E sad, koliko je to povezano sa nama, povezano je i sa nekim strukturama, mislim da se ekipa nije okupila tek tako. Ona se strukturalno razvijala i kroz razne ekonomske procese koji suje ustoličili. Nisu se sve te privatizacije i raspad SFRJ desili tek tako, već su formirane nove elite. I te elite su i dalje na vlasti jer se ekonomski dobro održavaju. Ne znam gde je zaškripalo među nama građanima, ali negde jeste, jer nemamo nikakvu alternativu. Osvajanje nekog novog polja je ogroman problem, i kad dodamo ljude koji su otišli, zapravo imamo sistem koji odlično funkcioniše. Oni su se ustoličili na tim pozicijama moći, a mi se krunimo i krunimo…

Preko društvenih mreža podržali ste ovogodišnju Paradu ponosa slikom patkice sa zastavom duginih boja. Reakcije su bile žustre, da li je bilo nekih drugih posledica zbog toga?

Nije prvi put da podržavamo LGBT priču. Kako držimo svoje materijale u jednom zajedničkom prostoru s drugim organizacijama, pre nekog vremena je tu bio neki LGBT skup i ljudi su pokrili patkicu zastavom duginih boja, slikali se i poslali nam slike. To nam je bilo skroz OK, i objavili smo sliku na Facebook profilu. Kolega koji je to objavio je izašao na kratko, i za to vreme je na zidu nastao pravi lom. U poređenju sa tim, ova rasprava pred Paradu uopšte nije bila toliko gadna. Nama je to OK, i nismo hteli da kalkulišemo sa tom podrškom – OK, nekome se neće svideti, ali neće im se svideti mnogo toga. A zanimljivo je i da gledamo kako ljudi tokom tih rasprava i menjaju mišljenje.

Koji su naredni koraci inicijative?

Pokrećemo neke pravne procese, tužbu protiv Informera i drugih tabloida, protiv nekih poslanika koji preko svojih komunikacijskih kanala šire konfuziju i dezinformacije, a imamo i nekoliko krivičnih prijava za sve koji su uključeni u projekat „Beograd na vodi“. Konačno, hoćemo da osporimo sam ugovor za taj projekat. Krećemo ponovo sa šetnjama. Imali smo dosta primedbi da moramo biti agresivniji, da se običnim šetnjama neće ništa postići. Mislim da zaista nećemo ništa promeniti ako na sistemsko nasilje odgovaramo nasiljem, jer taktički ne možemo biti jači od njih, i ulazimo u tu spiralu nasilja, koja nam ništa dobro neće doneti. Dobro je i što se pokazuje da se ljudi sve manje boje, podrška je sve veća. Širi se… Ne znam dokle, ali širi se.

U međuvremenu, gradske vlasti su pokušale na razne načine da spreče održavanje koncerta, između ostalog, najavljujući i veliku „rekonstrukciju bitke za Beograd“ na Trgu republike nekoliko dana pred sam koncert. Uprkos tome, koncert se desio okupivši više hiljada građana. Jer „ko ne leti ne može ni da padne“.