Otputovati u nepoznati grad i biti plaćen za odmor, upoznavanje ljudi i pisanje. Ko to ne bi želio? Rezidencijalni programi za pisce, aktuelni i na prostoru bivše Jugoslavije, nude upravo to. Bojan Krivokapić je novosadski pisac koji iza sebe ima knjigu priča Trči Lilit, zapinju demoni i zbirku poezije Žoharov let, književne nagrade, pregršt objavljenih i prevedenih književnih tekstova i rezidencijalne boravke u Sarajevu, Prištini, Pazinu i Tirani. Osim što je pisac, Bojan je aktivista i feminista koji se brine za svoja dva ljubimca spašena sa ulice, pse Mašu i Čedu, a u Tirani je našao vremena da za Urban kaže nešto o književnim rezidencijama, poziciji pisca danas, dostojanstvu i vedrini.

“Uhvatili” smo te u Tirani, gdje se trenutno nalaziš na još jednoj književnoj rezidenciji. Ranije si bio gost rezidencijalnih programa u Sarajevu, Prištini i Pazinu, a krajem godine istim povodom putuješ u Švedsku. Šta si dobio od svih dosadašnjih putešestvija koje si zaslužio svojim pisanjem?

Dobio sam vreme koje protiče drugačije, kratkoročni drugačiji kontekst, rasterećeniji, sigurniji. Naravno, i mogućnost da pokušam da osetim kako ti gradovi i njihova okruženja dišu, koliko smo slični, ili nismo. Samo, tih mesec dana na književnoj rezidenciji zna da zavara, zato što na neki način daje lažnu sliku. Jer, uglavnom živiš u centru, najčešće sam, dobiješ stipendiju koja je veća od prosečne plate u toj zemlji, ljudi su prema tebi dragi jer si gost. I onda pisac pomisli, eto, kako je ovde dobro! A onda odeš par ulica dalje, ili otputuješ pedesetak kilometara dalje i vidiš da nije baš tako, shvatiš da svi živimo u galopirajućem siromaštvu, samo što neki to prikriju jakom šminkom, neki decentnom, a neki su goli i bosi. Ovo sve pričam iz iskustva boravaka u gradovima bivše Jugoslavije, i sad u Tirani. A to je sve ne slično, nego ista avlija. U toj Švedskoj nikad nisam bio, vele da je tamo drugačije, pogotovo na tom ostrvu Gothland. Ta putovanja su me učvrstila u onome što sam mislio i do tad, a to je da dom, kao nešto stabilno i na jednom mestu, zapravo ne postoji. I ne znam koliko je to dobro. S jedne strane jeste, jer te čini rasterećenijim da lakše ideš dalje, ali s druge strane postaješ sviknut na nesigurnost koju živiš, postaje ti normalna. A gde je nesigurnost, tu je i siromaštvo, i eto nas kod glavnog problema. Navikavanje na siromštvo je jedna od najopasnijih stvari koja može da nam se dogodi i koja nam se događa. Sve više ljudi oko nas sve lakše prihvata nametnuto siromaštvo.

Osim što znače prepoznavanje nečijeg talenta, zašto su književne rezidencije bitne?

Bitne su jer te psihički i finansijski okrepe. Sretneš neke nove dobre ljude, sprijateljite se. Misli ti se malo razbistre. Odmoriš se. A s tim novim dobrim ljudima kasnije zajedno hitaš po avliji.

Stvari odrađujemo, živote odživljavamo

Boravak na književnoj rezidenciji znači da imaš (najčešće) mjesec dana samo da pišeš i upoznaješ grad i ljude kojima si okružen. Kako izgleda tih mjesec dana za pisca? Srđan Valjarević u Komu dočarava kako je na književnoj rezidenciji – najteže pisati.

Mesec dana je kratak period. Ja sam po prirodi lenj čovek i ne volim da radim, pogotovo poslove koji me ne interesuju, pa mi boravci na književnim rezidencijama dođu kao spas. Radim samo ono što me zanima, a to je najčešće upoznavanje okruženja, polako i nenametljivo, šetajući ulicama, zavlačeći se po raznim budžacima, sedeći po kafićima, baštama ili uz izlog, razgovarajući s ljudima koje upoznam, o svakodnevici, ne o tzv. velikim i teškim temama, već o tome kako živimo svaki dan. Jer, u svakodnevici su sadržane sve teme i pitanja. Možda najmanje vremena provedem pišući, iako pišem. Sećam se, prvi put, i to baš u Sarajevu, obuzela me je silna nervoza jer sam mislio da ne pišem dovoljno. Kakva glupost! Ali, to je onaj pritisak koji trpimo svakodnevno, da u određenom vremenskom roku moramo proizvesti određenu količinu nečega. Ne smemo gubiti vreme, jer vreme je novac. Gde je profit, daj profit… Vrediš onoliko koliko proizvedeš. Kapitalistička logika koja nas je dovela do toga da stvari odrađujemo, a živote odživljavamo. A novca ima dovoljno, za sve, samo nije dobro raspoređen. I novca i resursa. Dakle, možda da se od učestvovanja u proizvodnji viška, okrenemo ka novim preraspodelama? Naravno. Otimanje od bogatih i davanje siromašnima, nama, većini? Možda sam naivan, ali sve češće razmišljam o tome. Biti drzak u nepristajanju na nametnuto siromaštvo. Eto, o tome razmišljam i pomalo pišem i ovde, u Tirani.

U doba kapitalističke logike, kad je sve roba, kakva je pozicija pisca, na našim prostorima, a i šire? Šta čini prilike za pisce danas ili da postavim i ono neizbježno pitanje: možeš li, i kako, živjeti od pisanja?

Samo od pisanja nikako. Moja je pozicija, kao i pozicija mnoštva ljudi oko nas, prekarna. Radim za minimalac, vijam honorare, čupam. Verujem da bih, kao i mnogi koji pišu, voleo da se bavim samo pisanjem. Za sad od toga nema ništa. Možda bude nekad. Ipak, lagao bih kad bih rekao da sam nesrećan. U svom tom ludilu i haosu, ako ne pristaneš na jedno, a to je da si žrtva, sve nekako ide i dobija smisao. Pozicija i uloga žrtve ne daju ljudima da dišu, da se maknu. A taj se model servira od gore: budi jadan, da mogu nad tobom da vladam. Možda će zvučati prepotentno ovo što ću reći, ali mislim da malo dostojanstva, ljudskog dostojanstva, nije zgoreg. Ispraviti se, uperiti pogled ispred sebe, a ne vazda u zemlju. I biti vedar, a ne mračan i ciničan. Ubi nas mračnjaštvo i gorčina svud oko nas, a i to je linija manjeg otpora. Lako je danas biti mračan i gorak. A vedrina kao otpor, vedrinom u borbu, to je nešto sasvim drugačije. Iznenađujuće. Da probamo, možda nije tako teško.

A šta je s onom odavno izlizanom tezom da je teško kreativno djelovati u blagostanju, da piscima i umjetnicima treba određeni nivo patnje kao podstrek?

Idealiziranje siromaštva, patnje, to je čista glupost, još jedna od pogubnih mistifikacija. Zapravo, ako ima nekih koji tako misle: bujrum, vi nemajte, mučite se, gladujte, a nas pustite da tražimo bolje uslove za život. Naša je svakodnevica toliko turbulentna da zaista nema potrebe za nekakvom dodatnom patnjom. Priče i pitanja, sve je to oko nas, ako otvorimo oči i uši. I sasvim je moguće stvarati i ako ti je, bar ponekad, sve u životu potaman. Baš zato što je to samo ponekad.

Poenta knjige je da je neko pročita

Koliko pomažu književni festivali, čitanja i književne nagrade? Prošle godine si dobio nagradu Mak Dizdar za knjigu poezije Žoharov let, je li ti to otvorilo neka vrata?

Pomažu, jer se muvaš i upoznaješ ljude, a neki čuju i za tebe. Jako volim susrete s ljudima, čitanja pred par desetina ljudi ili za stolom sa troje, svejedno. Volim razgovore i gledanje u oči. A ljudi su željni susreta i razmene, i ponoviću, ima jako, jako puno dobrih ljudi, mnogo više od onih loših. I imam sreću da nekoliko puta godišnje učestvujem na raznim programima širom Jugoslavije. Ti se programi uvek završe druženjima, to je možda najveća poenta svega. A što se tiče nagrada, one znače u smislu da te preporučuju za dalje. I naravno, znače ako ima love. Što se tiče nagrade Mak Dizdar, knjiga Žoharov let je objavljena prošle godine, nosam je sa sobom kad nekud idem, dajem je ljudima. Žao mi je što ne postoji nikakva distribucija kako te, tako ni ostalih knjiga nagrađenih autora i autorki. I nije to tako samo sa nagradom Mak Dizdar, to je tako sa većinom nagrada te vrste, za mlade autore, prvu knjigu. Čudno mi je da izdavačima ne padne na pamet da je poenta knjige da je neko pročita, a ne da je objave pa da stoji u kutijama po podrumima ili tavanima i da autor mora sam da je dotura do čitalaca. Mislim da nije fer da se od pisca, pogotovo neafirmisanog, onog koji tek počinje, očekuje da bude pisac, menadžer i distributer. A što se tiče zarade, treba razbijati, čini mi se, uvreženu sliku da je pisanje stvar hobija i slobodnog vremena. Pisanje je rad i ono treba i biti tretirano kao takvo. Sve više zagovaram stav da pisci moraju insistirati da im se plati kako objavljeni tekst, tako i nastup, čitanje. Jer i pisac svakog meseca plaća struju i ostale troškove, a ponekad mora i jesti.

Od objavljivanja knjige kratkih priča Trči Lilit, zapinju demoni, koja je nedavno izašla i u dvojezičnom izdanju, s prevodom na italijanski, prošle su dvije godine. Koliko si zadovoljan recepcijom ove knjige, malene ali bogate lingvističkom igrom i mračnom balkanskom zbiljom?

Kako sam se nadala – dobro sam se udala! Nisam očekivao da će ta mala knjiga uspeti da se progura do čitalaca, da pređe granice, državne i jezičke. Pogotovo jer je njeno prvo izdanje ona priča: odštampali knjigu i aj zdravo. Od izdavača ništa, ali zato su tu bili razni ljudi iz raznih gradova, pa smo mi to zajedno, probijajući se kroz gudure novih nam domovina. Trči Lilit, zapinju demoni je predstavljena u petnaestak gradova Jugoslavije, što po bibliotekama, kafićima, festivalima. Dosta ljudi mi je pisalo, pa sam im je slao poštom. Onda je usledila istarska nagrada Edo Budiša i novo izdanje s prevodom na italijanski, pa se i krug čitalaca malo proširio. Jako volim to istarsko izdanje. A krajem godine izlazi i treće, elektronsko izdanje, za one koji vole elektronske knjige. Kako vreme odmiče, sve se više udaljavam od pojedinih tekstova iz te knjige, pročitam ih pa pomislim šta mi bi, ne bih više ovako, i to je dobro. Čini mi se da sad pišem drugačije.

Osim prevoda Trči Lilit, zapinju demoni, književni tekstovi su ti prevedeni na italijanski, njemački, albanski i engleski. Koliko su važni prevodi i koliko mogu pomoći piscima iz jedne male, globalno gotovo nevidljive zemlje?

Mislim da su jako važni prevodi na jezike koji nas okružuju, zato me posebno vesele prevodi mojih tekstova na italijanski i albanski. Jer, to je ono što nam fali. Svakako da je prevođenje knjiga na jezike poput engleskog, nemačkog ili francuskog jako važno, ali mislim da previđamo važnost upoznavanja i sporazumevanja u našem širem okruženju. Često pojma nemamo da naš prvi sused ima sjajnog pisca, možda i boljeg od nekog dobrog ili razvikanog pisca evropskog ili svetskog glasa, ali se tom drugom više radujemo.

Proleteri svih identiteta, ujedinite se

Pišeš na svim “našim” jezicima, progovaraš o društvenim problemima koji nas tište, aktivista si gdje zatreba, izjašnjavaš se kao feminista. Koliko mjesta u današnjim društvima Balkana ima za ljude poput tebe? One koji ujedinjuju, a ne razjedinjuju i koji obraćaju pažnju na probleme “malih”, diskriminiranih ljudi? Koliko su jaki mehanizmi ušutkivanja, marginalizacije takvih?

Već sam negde rekao, maštam o danu kad ćemo svi izaći na ulice, ujedinjeni, i promeniti svet nabolje. Godinama sam bio nabrijan na identitetske priče i politike, ali sam se vremenom umorio. Te identitetske priče su smislene same unutar sebe, ali se teško uvezuju s drugima koji su u problemu. Zato mislim da je klasno pitanje ono što bi moglo da nas ujedini, a da ono ne mora nužno da isključi identitetska pitanja. To je kao ono: “Proleteri svih identiteta, ujedinite se.” Ja mislim da je to moguće. Trudim se da sve(t) oko sebe posmatram kroz feminističku perspektivu, ali ne na nivou prebrojavanja jednih i drugih (po čitankama i slično), već u ključu: zašto jedni imaju odlične, drugi dobre, treći zadovoljavajuće, a neki, i to mnogi, skoro nikakve uslove za život i rad. Ko su jedni, drugi, treći. Zašto je to tako, ko odlučuje o tome i kako to možemo promeniti. Tu su i pitanja heteronormativnosti, teror mladosti, roditeljstva, patrijarhat kao hobotnica s bezbroj pipaka koji te uhvate za gušu i ne puštaju. Iako nije fer porediti hobotnicu s patrijarhatom, jer hobotnica je OK. I progovaranje, jako je važno progovarati, ne prećutkivati, skrivati, tajiti. Jer sve, pre ili kasnije, izađe na videlo. Zato hajde da ne gubimo vreme.

Mehanizmi ućutkivanja i marginalizacije onih koji bi dalje i bolje svakako da postoje, pa mi ih živimo. Tu su razne cenzure, zastrašivanja pa čak i direktno nasilje, ali tu je i ona proverena: ignorisanje. Ne vidim te, ne čujem te, ti ne postojiš. Meni je, na primer, to ignorisanje zastrašujuće. Mogao bih ovako o tim mehanizmima u nedogled, ali svi mi to znamo, dovoljno je da se osvrnemo oko sebe, živeli u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Kosovu, Hrvatskoj. Toga nam ne manjka.