Dvije djevojke stajale su na tramvajskoj stanici. Jedna visoka, plava, vitka i izazovno obučena, a druga takođe visoka, ali ne i vitka, sa crnom kovrdžavom kosom koja joj je kao perika naglašavala okruglo bijelo lice. Crna djevojka je svaki čas podizala naočale na nos i nervozno gledala u svoju prijateljicu. Najzad reče: „Molim te, Cico, ako u tramvaju bude slobodnih mjesta, nemoj da sjedneš i počneš da radiš ono. Ljudi nas gledaju.“ „Ama, mrvice moja mala! Ma vidi ti nju kako se zacrvenila! Pa šta ako neko gleda?“, protepa plavuša svojoj mlađoj prijateljici. „Meni je neprijatno“, odgovori “Mrvica” i opet debeljuškastim kažiprstom vrati naočale koje su joj uporno padale na vrh nosa.

Tramvaj je, na bucinu nesreću, na stanicu stigao poluprazan. Ušle su i sjele jedna pored druge. Cica je polako otvorila tašnu, potom teatralno okrenula glavu prema drugarici i iskolačila plave oči u nju. Mrvica je prošaptala: “Molim te, nemoj.“ Plavuša, kao da je nije čula, izvadila je klupko crne vune i igle i počela da plete. Da bi još više unezgodila prijateljicu, podigla je dopola ispleteni bodi, da ga cijeli tramvaj vidi i rastezala ga, šatro da provjeri da li je uredno oštrikala prednju stranu. Buca je spustila glavu i ponavljala tik s naočalama, neprestano se crveneći.

Kada su stigle do ružne trospratnice bez fasade, sišle su u suteren i otključale vrata unajmljene sobice. Prvo je ušla Cica i odmah upalila šporet. Kada se dovoljno zagrije, otškrinuće njegova vratanca i to će lijepo ugrijati prostoriju. Soba je imala taman toliko mjesta da u nju stanu dva starinska kauča na razvlačenje, jedan nasuprot drugog, koje je dijelio niski drveni sto, zatim, tik do vrata, sudoper i pored njega šporet-grijalica. Jedan dio garderobe su držale u torbama, a drugi kod Mrvicine rodice koja je unajmila stan u istoj kući na prvom spratu. Mrvica, ne skidajući jaknu dok se sobica dovoljno ne ugrije, počela je da pretura okolo, tražeći posudu s kafom. Začule su kucanje na vratima i prije nego što su stigle da bilo šta odgovore, pomolila se plava kovrdžava glava Mrvicine rodice. Kada je ušla, držala je praznu staklenku u ruci. „Zdravo“, reče strogo. „Zna li neka od vas dvije šta se desilo sa slatkom od višanja iz ove tegle?“ Cica pogleda Mrvicu kojoj lice u trenutku poprimi purpurnu boju. Podiže naočale na nos, a potom prošapta: “Ja sam ga pojela.“

„Nemoj da me shvatiš pogrešno“, reče rodica. „Nije meni žao što si pojela CIJELU teglu slatka od višanja. Samo me interesuje kako?“

„Bila sam malo neraspoložena sinoć“, odgovori Mrvica, i dalje crvena u licu, oborene glave i sa kažiprstom na nosu.

Rodica odmaršira na sprat, pobjedonosno klepećući papučama jer su se njene sumnje ispostavile kao tačne. Na kraju krajeva, postidjeti Mrvicu predstavljalo je jedino zadovoljstvo, budući da u kući nije imala više ništa slatko.

Cica se ispruži na ležaj i podiže dugačke noge u vis: “Valjam se, vaaaaaljam se!“, reče kroz smijeh. „Moja mala mrvica je bila malo neraspoložena! Ti si jedno divno biće, drago moje djetešce. Ma kako si samo stidljiva!“

„Hoćeš li ići na pijacu sutra?“, upita Mrvica, naviknuta na Cicine napade smijeha. Cica se pridiže i izvadi pletivo iz tašne. „Mislim da hoću“, odgovori i počeša se po glavi pletećom iglom. Zatim se okrenu prema naslonu kreveta na kojem je stajao kasetofon i upali ga. Viljuška uzeta iz starog escajga da bude antena poče da se trese u ritmu rocka.

„Gazda me stalno nagovara da dam otkaz. Kaže mi da radim za male pare i da mi se više isplati da odem“, reče Mrvica.

„Znam, znam, čitala sam tvoj dnevnik. Divno pišeš, mala moja djevojčice. Kao da gledam film dok čitam tvoj dnevničić.

„Šta?“, upita Mrvica.

„Juče sam došla neraspoložena i falilo mi je tvojih provala, pa sam uzela dnevnik. Pročitala sam kako te gazda ne voli i kako te ružno gleda kada uđeš u video-klub i… kako si ono napisala… zauzmeš ga tijelom. Pa i ta bivša radnica koja je pobjegla jer joj se ‘masni’ gazda udvarao. On malen, debeo, ćelav. A ti nisi njegov tip! Hahahahaha, divna moja djevojčice, kako si samo duhovita! Ti ćeš jednog dana biti književnica!“

„Dobro. Mislim, hvala ti što mi čitaš dnevnik. Nego, mislila sam da za koji dan krenem s tobom na pijacu da vidim kako to sve izgleda, pa da, na gazdinu radost, dam otkaz.“

„Divno, divno. Naravno, draga djevojčice, povešću te.“

Sutradan je Mrvica zatekla Cicu kako sjedi na kauču, hvata svaki komad nakita koji nosi na sebi i ljutito broji: “Pedeset, osamdeset, sto dvadeset, sto osamdeset…“ To je značilo da računa koliko otprilike novca ima u zlatu i da će sve to prodati kako bi što prije otišla iz zemlje. „Šta se desilo?“, upita Mrvica. „Satima, saaaatima sam čekala autobus. Satima sam stajala i smrzavala se. A znaš kakvu strašnu upalu imam i da zato pletem vuneni bodi.“

„Cico, samo još jedan ispit ti je ostao do diplome. Već si predala papire za Kanadu. Strpi se još malo. Biće sve u redu.“

„Posustajem sa živcima. Znaš li šta mi rade tamo na pijaci?! Znaš li kakvi su to luđaci?!“, reče plačnim glasom.

„Vjerujem da je strašno“, odgovori Mrvica i došepa do svog ležaja. Tek tad Cica primijeti da je njena cimerka ušla poderana i blatnjava. „Šta je bilo? Šta ti se desilo?“ „Udario me autobus na kružnom toku.“ „Pa djevojčice moja, ne mogu da vjerujem! Čekaj prvo da…“, nije stigla da završi rečenicu jer je dobila napad smijeha. Nakon što je došla do daha, nastavila je sa pitanjima: “Kako, jesi li povrijeđena?“ „Ma nisam puno, samo malo ugruvana. Nije brzo vozio, okretao se. Imam utisak kao da je kočio mojim tijelom…“ Cica se opet poče smijati, a zatim reče: „Pripremiću ti obloge i pristaviću kaficu pa možemo da igramo potapanja podmornica.“ „Uf, ti igraš podmornica na cijelom A4 formatu. Nema šanse da to savladam…“, progunđa Mrvica. „Pa mućni tom svojom slatkom glavicom i vidjećeš da nije teško“, odgovori Cica.

***

„Kafa, kafa“, galamila je Cica i mlatarala cekerom u kojem je bila termosica sa skuhanom kafom. Oponašala je manekenski hod, obučena u uske farmerice i kratku zimsku jaknu. Za njom, između štandova natrpanih povrćem, trčkarala je Mrvica koja je takođe nosila ceker sa termosicom i plastičnim čašama.Iznenada jedan seljak viknu: “Cico, daj meni jednu.“ Cica mu prilazi, a on pita: “Jel’ sa šećerom?“ „Pošećeriću je“, odgovara ona. „Hoš li i promiješat?“, nasmija se seljak pokazujući crne zube. Cica se takođe smije i daje mu čašu sa zašećerenom kafom.

Mrvica nije stigla ni da se oporavi od prve provokacije kad drugi prodavač zagalami: „Cico!“ Cica prilazi, a on joj pokazuje velike mrkve i govori: “Neću kafu, samo da ti pokažem kolike su mi mrkve. Gledaj!“ Cica se opet smije i okreće mu glavu. Nastavljaju sa šetnjom po pijaci.

Predveče, djevojke više nisu mogle nositi cekere jer su im ruke utrnule od zime. Zastale su pored jedne tezge i Cica, pokušavajući da skloni predugačke šiške sa čela, upita Mrvicu: “Imaš li gumicu?“ „O, pa ti danas radiš bez gumice!“, dobaci joj vlasnik tezge. Cica se smije.

***

Nakon nepunih godinu dana, u stanu u kojem je živjela Mrvicina rodica, organizovan je maskenbal u čast Cicinog odlaska u Kanadu. Cica, u mini suknji i pocijepanim mrežastim čarapama, korzetom i tašnicom na kojoj je napisala cjenovnik usluga, sjedila je na izderanom tabureu i redala šahovske figure. Preko puta nje sjedio je momak, obučen kao policajac. Na početku zabave razbio je led i upoznao se s njom tako što je prišao i „napisao joj nekoliko prijava“. „Ti, znači, igraš šah?“, pita, pokušavajući da spoji njen kostim s njenim prijedlogom da odigraju partiju. “Malo sam s tatom igrala“, cvrkuće Cica. Nedugo zatim čuje se njen glas: “Šah-mat.“ Pola sata kasnije, opet ona: “Šah-mat.“ „Ama čekaj, jel tvoj tata Kasparov?“, upita je protivnik odustajući od još jedne partije.

Grleći dvoje prijatelja, Mrvica govori Cici: “Ispričaj im kako si im odnijela diplomu! Ona je njima zaista odnijela diplomu!“ „Jesam“, reče Cica. Prije nego što sam diplomirala, rekla sam tim seljacima da sam budući mašinski inženjer i oni su počeli da mi se smiju. Da se nisu smijali onoliko i zafrkavali me, ja to ne bih uradila. Ovako sam spakovala diplomu i otišla na pijacu. Išla sam od tezge do tezge i sve im poturala pod nos, da stignu pročitati moje ime, prezime i zanimanje.“

***

Cica je kroz prozor autobusa mahala Mrvici, a ova je ispod majice izvukla njen zlatni lančić i viknula joj: „Pedeset! Osamdeset! Sto dvadeset!“ Kasnije, sjedeći u sobici, odlučila je da joj odmah napiše pismo. Namjerno joj nije rekla da ju je dan prije jedan seljak na pijaci zaustavio i zatražio kafu. Naviknuta da se kući vraća bez pazara, upitala ga je zbunjeno: “Stvarno hoćete kafu?“ To će Cici biti zabavno. Već je zamišlja kako viče: “Valjam se, vaaaljam se“, sjedeći na nekom novom i čistom ležaju.