Položaj žena ili osoba sa invaliditetom je društveni činilac koji bi mogao dati realnu sliku stanja savremenih gradova. Grad je mesto proizvodnje i cirkulacije moći, a promene u količini moći su ugrađene u sistem urbanističkog planiranja. Nesporno je da je teže promeniti fizičku strukturu grada, u odnosu na propise i procedure koji marginalizuju, ali male izmene u planiranju grada su uvek moguće, ako ima volje. Oduvek su gradovi bila mesta koja su prednjačila u usvajanju novih principa funkcionisanja. Reorganizacija prostora je jedan od puteva ka slobodi i rušenju podela. Promena u izgrađenoj okolini u izvesnoj meri uslovila bi izmenu društvenih odnosa.

Imam samo 28 godina, a već sam živela u šest gradova. Nije da sam baš toliko puta mogla da odlučim da ću se seliti i gde, nekada nije bilo pitanje izbora, mnogo više u domenu nužde. No, retko kada o čovek misli o mestima u kojima živi, mnogo češće mislim kako da se bolje uklopim u mesto u kojem živim i napravim svoj život laganijim i komfornijim, ako si žena misliš i kako da ne štrčiš mnogo od drugih.

Tako kada idem od kuće do posla, vidim ljude koji preturaju po kontejnerima, one koji prose, teške su to slike, a česte, pa uvek čovek nekako sebe zagovori, te ima mnogo da radi, te teško komunicra sa koleginicom, šta će kuvati, kako će sve stići. Sve ljudski iI svakodnevni problemi. I svakodnevni odbrambeni mehanizmi.

No, ponekad ne može čovek sebe zagovoriti. Idući jednom sa posla, čujem neke glasove koje me dozivaju devojko, devojko, no nisam se osvrtala. Znate kada ste mlada žena u gradu, gotovo nema dana da ne čujete kako vas neko doziva, dobacuje, šali se sa vama. Naravno sve to bez da ga zanima da li si baš tog dana nagodna za takvo što. Na kraju, posle nekoliko upornih dozivanja, okrenuh se. Nekoliko koraka dalje, na kiši, stajala je žena, pred njom kolica u kojima je dete od 13-14 godina u njima. Počela je priču, dečak bi da se ljulja, plače, sami su kod kuće, nema ko da pomogne, eto sama ga je spustila onih pola sprata što lift ne ide. Jer znate kod nas lift na Grbavici ide sa pola sprata, tako je planirano. Pitam se za koga? Žena dalje ne može, ljuljaška je na šoderu, ima ivičnjak i ne može sama do tamo stići. Pita me: „Hoću li da im pomognem?“ Tako ja reših da ću da pomognem, ali pitah prvo šta treba da radim i kako da se ponašam da ih ne uvredim. Jer ne znam a želim.

Otvorilo mi se nebrojeno mnogo pitanja. Kakav je to moj grad u kom kad čujem da me dozivaju, mislim da je neki šovinizam i doskočice? Da li je to moj grad? Da li hoću da moj grad baš tako izgleda? Da li moj grad drži izolovanim i nevidljivim sve one koji ne hodaju lako?

Zašto me moj grad ne uči, šta treba da radim kada neko traži od mene pomoć.

U gradu nismo svi isti, nemamo svi iste potrebe, ali svi bi trebalo da imamo iste mogućnosti da zadovoljimo potrebe i naročito da se osećamo bezbedni i da tu pripadamo.

No, da bi se na ove zahteve odgovorilo potrebno je da sebi dozvolimo da se pitamo čiji je grad.

Onda da vidimo te podatke o životu u gradu, pa da znamo da se 80%  žena oseća nebezbednim u gradu, a da u postratnom preriodu u državi ima više od 270 hiljada osoba sa nekom vrstom invaliditeta.

Pričanje u javnom prostoru je već njegovo menjanje. Njegovo osvajanje za nas, pretvaranjem u zajedničku svojinu. Nisu naš grad samo nova zbijena naselja, koja su neplanirana, osim u segmentu da naprave ogroman profit za investitore, naš grad smo i mi, naši zahtevi kako da izgleda grad. Zato, hajde da koračajući gradom, promišljamo koliko je javni prostor dostupan određenim društvenim grupama. Prostor je uvek povezan sa moći i razlikom, te tačka koju neko zauzima u prostoru, simbolički se može razumeti kao količina moći koju neko (ne)poseduje.

Zato kada vam neko kaže da su poginule dve studentkinje koje su prelazile ulicu u Sarajevu i da to nije pitanje roda, možete mu reći koje su šanse da se desilo obrnuto? Da žena koja vozi ubije pešake. Mnogo manje, jer daleko veći broj žena ide peške od svih pešaka, a i od vozača mnogo manje žena vozi.

Duga istorija borbe za moć i kontrolu tog dragocenog resursa, javne sfere još uvek nije završena, jer nije još uvek jednako dostupan svima; i dalje u javnom gradskom prostoru postoji dominantna muška grupa. Prostor ima velik značaj za konstruisanje roda a i drugih identiteta u stvarnom i simboličkom smislu, jer način na koji je grad organizovan ima stvarne posledice na život. Prostor nije neizdiferencirana spoljašnjost bez ikakvog učinka. Nejednakost u urbanom tkivu se odnosi na položaj u odnosu na društvene resurse, a njih najčešće samo društvo perpetuira, zadržavajući nepromenjen status.

Zato hajde da zamislimo grad koji je dobar za žene, decu, osobe sa invaliditetom, takav bi bio dobar je za sve.

Posle ga možda možemo i napraviti.