Jedan od jednostavnih načina da se “zakuca” neki računalni sistem je da se unese matematička jednadžba koja se podijeli sa nulom. To sistem ne može preračunati i obično ili “padne” ili izbaci neku grešku.

Um prosječnog Bosanca i Hercegovca isto tako nekada ne može podnijeti opterećenje, pa onda ili, kao što rekoh, padne, ili zapadne u beskonačno ponavljanje iste radnje.

Recimo, odem u Poreznu upravu da izvadim potvrdu o rezidentnosti. Dam sve papire kao i lani kada sam vadio istu tu potvrdu, ali mi žena za šalterom kaže da mi ne može dati potvrdu ove godine jer mi sada fali ovjera. I tu oboje zapadnemo u beskonačno ponavljanje: „Dali ste mi potvrdu lani na osnovu istih tih dokumenata!“„Treba ovjera!“„Kako nije trebala lani?“„Ne znam ko vam je dao potvrdu lani bez ovjere.“„Vi ste mi dali tu potvrdu!“„Evo vidim u arhivi da jesam.“„Pa da! Dali ste mi potvrdu lani na osnovu istih dokumenata bez ovjere!“„Ali sada vam treba ovjera!“„Kako mi sada treba kada nije trebala lani i nije se zakon promijenio i, aaaarghh, sad ću da preskočim ovaj pult i tim papirom vas isiječem!“

Šta još nepogrešivo ruši naš umni sistem? Nacionalizam. Naravno, nismo ni mislili da ima šta drugo. Ono što ne razumijem je šaranje ćirilice na saobraćajnim znakovima. Ili, još gore, šaranje samo onih slova koja se u ćirilici razlikuju od latiničnih.

Ako se potrudim, mogu naći poveznicu tog animoziteta “nas” protiv “njih”, Federacije protiv RS-a, ali kako vandali opravdavaju to šaranje? Kao: “Bio je jednom rat, prije dvadeset i kusur godina, nisam se ja još ni rodio tad, i neki ljudi su pucali po nekim drugim, i meni su ispričali da je daidža zaginuo, ne sjećam se ni njega, a sad ja, u spomen na gnjev daidžine familije kad je on poginuo, koja se, usput, odselila u Švedsku i šalje nam pare svake godine jer bolje živi od nas, od tih para kupujem sprej i sprejam ćirilicu na saobraćajnim znakovima na magistralnim putevima, da se zna, da se ne ponovi…” Šta da se ne ponovi? Evo sam se i ja izgubio u ovoj izmišljotini, mogu misliti kako zakuca neko ko sam sebi treba to objasniti.

Nekada tako stanemo izgubljeni jer se susretnemo sa podacima koje nismo prije imali u sistemu. Naše javne institucije imaju test za uposlenike da vide koliko su upućeni sa obavezama na radnom mjestu. Ne, ne mislim sada da im daju Windows operativni sistem i pitaju ih: “Znate li kako odštampati stranicu?” Više mislim na one testove percepcije… Naprimjer, siguran sam da kandidatima za posao daju papir na kojem piše “hvala” i zadatak je da daju odgovor na pitanje šta uraditi kada čuju taj pojam. Ako kažu: “Ah, ovo znam, odgovorit ću mušteriji sa ‘nema na čemu'”, odmah ispadaju iz izbora. A ako pak kažu: “Nisam se prije susreo sa ovim pojmom”, e onda su pravi.

Ja uđem u poštu, kažem: “Dobar dan”, ali sa druge strane šaltera onaj mulac nema odgovora jer se nikada nije sreo sa tim podatkom u sistemu. On odjednom kao da treba da množi sa negativnim brojevima!

Na malom, ličnom nivou, mnogi od nas su se sreli sa ultimativnom beskonačnom nulom… Dame i gospodo, predstavljam vam izraz “svejedno”.

„Šta ćete da jedete?“ “Meni je svejedno.” „Hoćemo nešto na kašiku ili neki gril?“ “Svejedno.” „Gril nam je ovdje blizu, a restoran je par kilometara dalje, gdje ćemo?“ “Svejedno mi je, gdjegod vi odlučite.”

Grom vas ne ubio, ako na stolu imaš čorbu i pored pile, sigurno nećeš odabrati onu sredinu i pojesti tanjir i komad stola! Odabrat ćeš ili jedno ili drugo! Stoga ne vidim zašto je problem to odmah reći!

„Jesi gladan?“ “Jesam.” „Šta ti se jede?“ “Ne znam, svejedno mi je.” „Eh, idemo onda na doner.“ “Joj, ne bih.”

„Hoćemo se naći u gradu?“ “Hoćemo.” „Gdje?“ “Ne znam, svejedno.” „Može onda na trgu.“ “Kud baš na trgu, daleko mi je.”

„Hoćeš da organizujemo izlazak sa ekipom?“ “Hoću.” „Kad ti odgovara?“ “Svejedno, kadgod.” „U četvrtak onda.“ “Nemoj u četvrtak, radim.”

„Ovdje da se potpišem?“ “Da.” „Gdje? Pored imena?“ “Svejedno.” „Evo, potpisao sam se iznad imena.“ “Kud tu, što nisi ispod!”

Bilo koje pitanje bilo kome da postaviš, taj neko će odgovoriti sa “svejedno” samo dabi nakon toga rekao: “Ajoj, ne odgovara mi.” Znači, pojam “svejedno” je kao neki besmislen klip u točkovima razgovora.

Nekada bih, kao policajac koji prvo puca pa postavlja pitanja, odmah štocem spucao nekoga ko kaže “svejedno mi je” prije nego što kaže da mu “nije svejedno”. Onako, preventivno.

Ekipe mogu satima da se dogovaraju oko najbanalnije stvari. A ako imate četvero ljudi kojima je svejedno, oni mogu izumrijeti tu na licu mjesta pokušavajući se dogovoriti oko nečega.

„Koji film ćemo gledati?“„Svejedno mi je.“„Može horor?“„Ja ne bih horora.“„Hej, jeste gledali ovu komediju?“„Joj, gledala sam taj, nije mi nešto.“„Pa dobro, šta da gledamo?“„Ma može štagod, meni je svejedno.“„Onda ide ovaj sa poznatim glumcima.“„Taj? Taj sam gledao.“„Dobro, reci ti koji hoćeš.“„Meni je svejedno.“

Dakako, čim pustiš film, ma koji on bio, ekipa se upali u međusobnu priču i zaboravi ti to kino. Tvoje živce su valjda pojeli skakavci. Hajde, koga briga, naći ćeš druge na ulici.